Arhitektura - Semioticki diskursi / Architecture - semiotics discurses

ARHITEKTURA – SEMIOTIČKI DISKURSI 

  Ukoliko arhitekturu danas posmatramo kao govor ili semiotiku, kroz skup znakovnog ili  premisu govornog, čime je udaljavamo od naučnog ili umetničkog poimanja, zapravo je  približavamo suštinskom a to je komunikacija. Komunikacijsa sa korisnikom što je čini  pragmatičnom, sa okruženjem ona postaje semantička tvorevina  ili je svodimo na čistu  sintaksu tj. na međuodnose samih “znakova”, u ovom slučaju “arhitektura”, koje u svom  pojavnom i prostornom zapravo to i jesu.  Njene trenutne dispozicije, uslovljene velikim  brojem činilaca, ne uskraćuju joj mogućnosti transformacije koje nastaju upotrebom,  vremenom i promenom konteksta u kome se nalazi. Možda je i danas zbog toga, a ne  samo isključivih zahteva investitora, arhitektura sklonija višerečju od arhitekture svih  ostalih razdoblja, iz jednostavne semiotičke potrebe razgovora sa korisnicima sutra. Kao  takva, ona nije ograničena kroz funkcionalno, pošto ne predstavlja samo funkcionalnu  celinu već i nešto puno više – znak u vremenu i prostoru koji je zapravo samo omotač u  okviru koga se odvija nekakva količina postojanja.  Pojam diskursa u arhitekturi ne bavi se činjenicama već uslovnim mogućnostima u  okviru konteksta ili izvan njega ali i u okviru same arhitekture. Ovde ne postoji “istina”  već različiti “modeli istine” šta je to arhitektura ili opet, da li je odgovor na prostorne  uslove tj.  rešenje koje nudi arhitektura, TAJ odgovor koji predstavlja “istinu” za  konkretno mesto.  Znakovno, u ovom slučaju, igra svoju presudnu ulogu koje postavlja  arhitekturu u semiotičku ravan “isčitavanja” prostornog. Razdoblje znakova, kako period  u poslednjoj deceniji XX veka nazivaju Susan Petrilli i  Augusto Ponzio, uvod je u  arhitekturu XXI veka u kojoj se znakovno postavlja kao cenralini motiv nasuprot  „utilitasa“, koji ispunjava sve ranije istorjiske rasprave vezane za proporciju i estetičko  transponujući ih u znakovno.    Znak nije ništa drugo nego „intelektualno oruđe za procenjivanje temeljnih  činjenica  postojanja“ (Thomas Sebeok) i kao takav on postoji u suštinskoj ravni stvaraoca, u  njegovom bitku. Znak je ONO sredstvo koje određuje suštinsko postojanje  „obeležavanjem“, koje ima svoju vrednost danas ali ga podsvesno posmatramo u  dalekoj budućnosti zbog vlastite konačnosti. Svesni sopstvene konačnosti, bacamo  „mrvice“ iza sebe, ne samo da bi našli put nazad, u prirodnoj cikličnosti, već i da bi  ostavili trag postojanja, makar to bilo i za tren, na mestu na kome smo nekada bili. 

Mrvice su u ovom slučaju znakovi u jednom puno kompleksnijem sistemu u okviru koga,  mesto na kome smo, Zemlja, predstavlja samo jednu tačku u univerzumu.   I umesto da čoveka definišemo kao animal rationale,  možda bi bilo bolje da ga  definišemo kao animal symbolicum,  pošto se baš na tom tragu nalazi ono što ga  razlikuje suštinski od svih ostalih vrsta a na taj način, kako navodi Ernst Carrirer, moći  ćemo razumeti i „posebni put kojim čovek ide: put ka civilizaciji.“ Znakovno nas dakle  približava i civilizacijskom, ne samo kao ciljnom, već i određujućem a arhitektura, u tom  smislu, svoj put prelazi zajedno sa umetnošću, kulturom, politikom i literaturom koji su  svi ponaosob, ispunjeni znacima i simbolima, u smislu da ih danas ima više u dnevnim  novinama nego u Ilijadi ili Odiseji, kako na to skreće pažnju Friedrich Georg Jünger.  Taj  animal rationale ‐ homo communicans zapravo u svom izrazu ima puno više znakovnog  i  onog što se ne može napisati, strastvenog koje je kategorija ličnog i kao takva deluje  kroz navedenu simboliku.   Koliko je snažna potreba za znakovnim i koliko je ona u suštini postojanja individue  pokazuje paradoksalna činjenica da u globalnom sistemu univerzuma, jedno  arhitektonsko ostvarenje predstavlja tačku koja se može svesti na molekul. Ako se  arhitektura bavi proporcijom i ako tu proporciju stavimo u  kompleksni sistem  međuplanetarnih odnosa i veličina, shvatimo da su naše mere ništavne u odnosu na  prostor koji nas okružuje, zapremine beznačajne ali mi i dalje gradimo, crtamo,  premišljamo detalj i nekada danima rešavamo pojedine pozicije u želji da nađemo čisto,  bolje, racionalnije rešenje. I tražimo ga za korisnike prostora!   Za sve nas je arhitektura, sredstvo za komunikaciju sa drugima. Određeni jezik, znakovni  jezik kojim šaljemo neverbalne poruke. Arhitektura stoji. Ona ne viče, sem ako nije ZNAK  i ne kaže po onoj Venturijevskoj ‐ „I am a monument!“ . Ali nisu potrebne te bukvalne  analogije da bi se shvatilo da arhitektura zapravo  jeste semiotička, u onoj meri i na onaj  način kako je, ne samo doživljavamo, već i kakva sredstva u oblikovanju posedujemo,  koja ograničenja imamo. Jer znakovno ima i svoje ograničenje, koje ne mora nužno biti  budžetsko već  je često ono i intelektualno kako od strane naručioca tako i od strane  arhitekte. „Kada vidim kakvu kuću projektuješ, znaću kakvu muziku slušaš“ najistinitiji je  iskaz ikada izrečen na temu intelekta u arhitekturi jer „Najrazumljivije u jeziku nije sama  reč, već ton, jačina, modulacija, tempo kojim se izgovara niz reči – ukratko, muzika koja  je iza reči, osoba iza te strasti: dakle, sve ono što se ne može napisati.” (Friedrich  Nietzsche)