Fasizam

Филозофски факултет
Универзитет у Београду
Одељење за социологију



Реферат
Курс Општа историја 19. и 20. века
Фашизам
































Ментор: Харис Дајч
Јелисавета Фотић

СО14/8

Фашизам (il fascismo) се као термин први пут јавља по завршетку
Првог светског рата у Италији. Основно значење се преводи као савез",
удружење" и сноп". Први овакви покрети настају у Италији 1919. као
борбени савези", борбена удружења" или борбени снопови". Термин борбени
снопови има најдубље значење од поменутих, јер се везује за симболику скупа
прутића из античког Рима, везаних у сноп око секире, што у преносном
значењу представља основу фашистичке идеологије: друштво повезано у јак
савез који користи борбу за свој напредак. Корени фашизма могу се тражити
још у националним покретима из периода уједињавања италијанских држава
током друге половине 19. века. Важно је напоменути да термин фашизам има
уже и шире значење: уже је везано за италијански политички покрет чији су
представници успели да се домогну власти и наметну своју идеологију на
насилан начин, а шире за читав низ десничарских политичких покрета који су
се јавили у Европи. Најјачи од њих био је Немачки нацизам. (Митровић, 2009:
6-7)

Узима се да је 23. март 1919. датум када је озваничен фашистички
покрет. Тада је на Пјаци Сан Сеполкро у Милану група људи донела одлуку о
формирању Борбених снопова. Они су одбацили идеје два велика човека тога
времена: америчког председника Вудроа Вилсона и првог човека Октобарске
револуције у Русији, Владимира Илича Лењина. Те исте године настао је и
Програм фашистичког покрета. Он је налагао: опште право гласа (укључујући и
жене), распуштање Сената а формирање Народне Скупштине, закон о
осмочасовном радном времену, најнижим надницама, величање нације као идеала
којем се тежи, култ борбе, одбацивање било какве вредности коју су
заступали социјализам и комунизам, догматизам... То је био програм државе
где сталежи остају на својим позицијама, али радници добијају мало боље
услове за живот. Нација је врхунски идеал, којем сви подлежу и покоравају
се. Иако је на почетку изгледао као мали и слаб покрет, фашизам је већ
током неколико наредних година израстао у масован покрет који је доминирао
Италијом. (Митровић, 2009: 18-20, 35-36)

Оно што су фашисти величали из Првог светског рата јесте била слога
нације и јединство народа. Проблем Италије јесте била слика која се мењала
ако би се гледала од југа где је живео велики број сиромашних људи, ка
северу, као најплоднијем и најбогатијем делу државе. Имала је застарелу,
конзервативну друштвену структуру. Услови живота у послератној Италији били
су веома лоши јер је држава тада била у великој привредној и друштвеној
кризи која је захватила цео свет. Животни стандард је драстично опао а
фашизам је успео да замагли очи људима својом демагошком револуционарном
идеологијом, иако је њихов основни начин рада био насилна борба. Покрет је
наизглед помагао радницима, како се они не би побунили и дигли револуцију.
Револуција у Русији је за неке државе тада била велики баук, а фашизам је
подилазио маси и добијао њихову подршку.

Најважнији узрок настанка фашизма као покрета јесте дакле социјална и
економска криза која је настала 1922. године, а која је код разних средњих
слојева изазвала осећај несигурности и угрожености од крупног капитала с
једне, и социјалистичке претње, с друге стране. (Kuljić, 2007:141-142)
Држава нема добро и сигурно уређење ако је под екстремном владом левице или
деснице. Умерена држава је она која говори да је стање избалансирано, а у
таквој држави постоји и стабилна средња класа.

Фашисти су свој први напад извели на раније поменутој Пјаци Сан
Сеполкро у Милану, када су почели да туку групу радника-штрајкача који су
били чланови Социјалистичке партије. Истог дана запалити су и зграду
Социјалистичке партије и зграду њихових новина. Орган фашиста је постао
лист Popolo d'Italia који је славио победу овог покрета над социјалистима.
Овим чином фашистички покрет је показао да је физичко насиље један од
њихових главних средстава борбе. Читави одреди фашистичких бораца су брзо
оформљени и нападали по одређеним територијама. Главне мете су били црвено
кошуљаши" – социјалисти и комунисти. (Митровић, 2009: 35)

Фашистички лист Popolo d'Italia (Народ Италије) износи неке главне
идеје покрета: народ који слуша, власт која држи појединца у покорности,
гаранција капиталистима да им се положај у друштву неће променити. Он је
излазио захваљујући подршци неких водећих привредних организација и
кругова, који су били против комунистичке револуције и социјалистичких
идеја. То је чинио новац великих привредних кућа Edison Esterle, Савез
фабрика шећера, Fiat, односно, потајно, министарства спољних послова. Овај
лист и његов први човек Мусолини уживали су и подршку италијанског војног
врха. (Митровић, 2009: 44) Диктатура се постепено градила.

Конгрес у Риму 7. новембра 1921. године прогласио је Фашистичку
националну партију, и имао своја одељења организована по читавој земљи.
Прво начело је било везано за титулисање шефа покрета као вође", који је
био неприкосновена личност, херој који је из одговорности према нацији
узимао сва права употребе силе. Важан елемент организације били су јуришни
одреди, који су временом униформисани добивши војни облик. Били су на
располагању вођи, али су могли да прате и наредбе другог и трећег човека
покрета. Важна начела такође су била и величање нације и отаџбине као
врхунског политичког идеала, као и култ борбе и рата. Порицана је свака
солидарност, поштовање или равноправност међу другим људима и нацијама, јер
је идеологија интернационализма била политички грех. Одбацивале су се све
идеје комунизма и социјализма, пацифистичких тежњи и демократских идеала.
Идеологија фашистичке државе била је обавезна за све њене припаднике, као и
догматизам који је захтевао слепу веру популације. Индивидуализам је био
забрањен, а једини начин испољавања индивидуе био је кроз службу држави.

Црква је највећим делом остала независна од фашизма и није морала да прави
никакав тежи компромис. Под фашистичким режимом састављен је и потписан
Латерански уговор 1929. године који је успео да надживи режим. Он је
обезбедио стварање независне државе Ватикана, под покровитељством папе.
Овиме је фашизам остварио тактички успех. (Робертс, 2002: 500-501)

Што се тиче антисемитизма, та струја је код фашиста доцније дошла,
тачније 1938, када ју је представио Ђовани Прециози, један од уредника
часописа Италијански живот. Мусолини је био противник антисемитизма, а
прихватио га је само ради што јачег савеза са нацистима. Расистички
манифест" је изашао 14. јуна 1938. године, и тада је антисемитизам постао
једно од начела фашизма. (Митровић, 2009: 83)

Оно што је занимљиво јесте да је Мусолини изгубио изборе 1919. године,
али га то није обесхрабрило. Добио је око 4.000 гласова од укупно 170.000.
Победу је однела Хришћанско-демократска странка. Мусолини је 5. септембра
1920. изјавио како не жели да народ даље пропада и да ће предузети борбене
мере против тога. Његове црне кошуље су тада бројале око 300.000 људи. Било
их је по целој Италији, пљачкали су и палили куће и седишта других
странака. Како је време пролазило, успостављали контролу над све већим и
већим бројем градова и општина. Мусолини је без икаквог проблема признавао
да је одлука везана за ова недела долазила од њега јер је видео да нико
није могао да му се супротстави. На ова дешавања државни органи нису
реаговали, само су посматрали. (Митровић, 2009: 50-51) Мусолини је могао
11. августа јавно да изјави: Да фашизам хоће да постане држава, то је
сасвим јасно. Али многима управо није јасно то да ће фашизам ово остварити
државним ударом... У историјском смислу већ је у току фашистички 'марш на
Рим' ... (Митровић, 2009: 53) Црне кошуље су кренуле да заузму престоницу
онда када је постало кристално јасно да им се нико неће противити. То се
десило 28. октобра 1922. Четворица изабраника вође, квадрумвира (Балбо,
Девеки, Дебоно и Бјанки) повели су овај марш. Мусолини је ради сигурности
остао у Милану. Фашисти су у Риму побили социјалисте и либерале и спалили
њихове зграде. У краљевском двору министри и војни команданти договорили су
се о томе да Мусолинију дају слободу да састави владу у складу са уставом.
Мусолини је на власт дошао законитим путем, што је у неку руку комично, ако
се осврнемо на то шта је радио пре и после овог легитимног чина. У вече 30.
октобра 1922. Мусолини је отишао код краља Викторија Емануела III, који му
је тоr јутра дао дозволу да у уставним оквирима састави владу и предао му
листу својих министара. На листи су, поред самог Мусолинија, била још
тројица фашиста, двојица популара, двојица демократа либерала, један
либерал, један националиста, један демократски социјалиста (у ствари, из
rрупације политичког центра), један ванпартијац идвојица највиших официра.
Ову листу је прихатила Народна скупшrина на седници 16. новембра
1922.године.

Мото Мусолинијевоr програмског говора привреда, рад и дисциплина"
могао је да представља само врсту показатеља владине одлучности да стање у
земљи, сагласно жељи многих, постави на сигурне основе. Ипак, тиме је
учињен први корак ка, истина вишегодишњем, путу укидања парламентаризма у
Италији (Митровић, 2009: 59). Да би Мусолини са својим фашистима у целини
контролисао Италију, морао је да учини три ствари: да створи законске
основе за увођење фашистичке самовладе, да преузме државни апарат и да
стабилизује привредне прилике сваљивањем терета на сиромашне, уведе
деветочасовни радни дан, обустави истрагу о стицању богатства у рату,
опорезује радничке наднице.

Важно је запазити да је Италија током фашистичке диктатуре и даље била
монархија, са краљем на врху, мада је његова улога била симболична. На
власти се налазио вођа (дуче). Основано је Велико фашистичко веће 25.
новембра 1922, које је имало саветодавну улогу. Три године касније
организовани су фашистички синдикати радника, а укинути сви остали. Статут
Фашистичке националне партије, настао 1929. године, јасно је структурисао
хијерархију: дуче, секретар партије, чланови националне партијске управе,
секретари провинција и месни секретари.. Могао је да их смени или направи
чистку без икаквог проблема.

У циљу уништења интернационалних традиција радништва, али и ради
стварања моrућности за преваспитавање радништва у националистичком духу,
још крајем јануара 1923. донесена је одлука да се као празник рада не слави
1. мај него 21. април, дан на који је, по легенди о Ромулу и Рему, 753.
године пре н е. основан град Рим. Овиме се фашизам још више удаљио од
социјализма и комунизма. Годину дана касније уследила је цензура штампе и
забрана окупљања политичких противника режима. Ови противнци били су
малобројни и превише уплашени да би ефектно деловали против Мусолинија.
(Робертс, 2002:497)

До 1929. године Мусолини је успео да делимично избави земљу из
економске кризе. Тежња фашизма ка самодовољности довела је до раста
производње у пољопривреди, нарочито жита, које више није морало да се
увози. (Робертс, 2002: 503)

Екомонске активности нису могле да се спроводе без дозволе дучеа и владе.
Увоз страних добара био је одобрен само за сировине које су биле
есенцијалне, а није их било у држави. Фашизам је био корпоративан.
Корпоратизам је постојао као социјално економска компонента фашизма којa je
oбезбедила да до радничких штрајкова и затварања радних места не дође.
Давао је првенство колективу над појединцем, тј. ограничавао је права људи,
како би повећао привредну продуктивност. Мусолинијева влада је организовала
масовне јавне радове који су финансирани високим порезима, позајмицама и
штампањем новца. Ови радови обухватали су пројекте на путевима, стадионима
и зградама, као и војне пројекте везане за масовно наоружање. Иако је
фашистичко доба у Италији било веома насилно, успело је да избави државу из
кризе.

Емиграције током фашистичког режима нису биле масовне. Највише су се
селили интелектуалци, политичари из других странака, али и они најближи
Мусолинију, из страха од чистки. Одлазили су и Јевреји и други народи који
су се осећали непожељнима.

До слома фашизма (као и нацизма) дошло је 1945. године, по завршетку
Другог светског рата. Мусолини је ухваћен и стрељан 28. априла исте године.


Фашизам је био заслужан за утисак који је Италија између ратова
оставила на друге државе. Изгледала је јако и импресивно. После рата, идеја
фашизма је била у доброј мери поражена, мада су неке мање странке и даље
потајно заступале сличне идеје.


Литература:

1. Kuljić, T., 2007, fašizamizam", priredili Mimica Аljoša,
Bogdanović Мarija, Sociološki rečnik, Beograd, Zavod za
udžbenike, prvo izdanje, str.141-142

2. Митровић, Андреј, 2009, Фашизам и нацизам, Београд, Чигоја
штампа.

3. Митровић, Андреј, 1974, Време нетрпељивих, политичка историја
великих држава Европе 1919-1939, стр. 206-263.

4. Робертс, Џон, М., 2002, Европа 1880-1945, Београд, Clio, стр.
480-503.