O parlamentarnoj demokratiji u Srbiji 1903-1914

ДУШ АН Т. БАТАКОВИЋ D U SA N Т. BATAKOVIC

О ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ У СРБ14ЈИ, 1903-1914 - СТРАНКЕ, ИЗБОРИ, ПОЛИТИЧКЕ СЛОБОДЕ -

ON PARLI AM ANTARY DEMOCRACY IN SERBIA 1903-1914. PARTIES, ELECTIONS, POLITICAL FREEDOM

Огисак из ГЛАСА CDXX Српске академије наука и уметности, Одељење историјских наука, кн>. 16 Extrait du GLAS CDXX de l’Academie serbe des sciences et des arts, Classe des sciences historiques, N o 16

БЕОГРАД 2012

Глас CDXX Српске академије наука иуметности, Одељење историјских наука, књ. 16 - 2012. Glas CDXX de I'Academie serbe des sciences et des arts, Classe des sciences historiques, № 1 6 - 2012.

ДУШ АН T. БАТАКОВИЋ

O ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ У СРБИЈИ, 1903-1914 - Странке, избори, политичке слободе -

КУЛТУРНИ УСПОН, НАЦИОНАЛНИ ПОЛЕТ После кратког раздобља пуне парламентарне демократије, између доношења либералног Устава од 1888. године и државног удара краља Александра Обреновића 1893. године, Србија је читаву деценију чекала на васпостављање аутентичне парламентарне демократије. Владавина Петра I Карађорђевића (1903-1914, формално до 1921) запамћена је као „златно доба“ или „Периклеова ера“ Србије, због неспутаних политичких слобода, убрзаног националног и културног успона, који је, упоредо, био праћен снажењем привредне самосталности. У културном и друштвеном смислу, Србија је већ била међу оним државама у којима су модернизација, европеизација и вестернизација, све приметније потискивали традиционалне навике патријархалног балканског друштва.1 Са својих 48.303 км2, обимом који се после 1878. све до 1912. године није мењао, Србија је већ 1910. имала 2.922.058 становника, с петогодишњом стопом раста од око 190.000 душа. Усељавање из суседних царевина није престајало, док је још око два милиона Срба живело под Аустро-Угарском, а уз њих и приближно милион Срба под османском влашћу. Такав положај, - 1В. опширније код: Милан Грол, Из предратие Србцје, Београд, Српска књижевна задруга 1939. Вид. такође: Wayne S. Vucinich, Serbia between East and West. The Events o f 1903-1908 , Stanford, Stanford University Publications 1954. Димитрије Ђорђевић, „Србија и Балкан на почетку XX века (1903—1906)“, у: Југословсиски народи пред Први светски рат , Посебна издања САНУ, књ. CDXVI, Одељење друштвеник наука, кн>. 61, Београд 1967, стр. 207-230.

392

Душан Т. Батаковић

уз активну спољну политику, додатно је јачао тежње за националним уједињењем које су, посебно после 1903. године, постепено допуњаване новом идеологијом југословенског јединства.2 Премда политички слободна, за многе стране путнике, Србија је била још увек онај исти „рај сиромашних људи“, јер није привредно напредовала брзином коју су захтевали амбициозни спољнополитички планови.3 Друштво је још увек било доминантно аграрно, са чак 87,31 одсто сељаштва у укупном становништву. Градови су, упркос процесу урбаиизације били још увек, у европским размерама, веома скромни по обиму и броју становника. Свих 24 места са статусом града у Србији, заједно су имали тек нешто више од 350.000 становника. Само шест међу њима, имало је више од десет хиљада становника, тринаест до 10.000, а три испод 5.000. Одузимаљем од укупног броја око 350.000, око тридесет—четредесет процената, могао би се добити број лица која сачињавају грађански слој. Друштвена стратификација унутар тога слоја била је следећа: 1905. године 4,64 одсто елите били су занатлије, 2,22 % трговци, 1,89 % државни чиновници. Београд је са 70.000 на почетку XX века и 90.000 становника деценију касније, био још увек далеко од критеријума које су у развијене урбане агломерације урачунавале само градове са преко 100.000 становника. Средњи сталеж живео је скоро искључиво по градовима. У Београду су, на пример, 1905. године тек 2% становништва били државни службеници, 23% занатлије и 13% трговци.4 Општи просветни напредакбиоје највидљивији искорак, јер је бројем образованих Србија стварала потребне предуслове за динамичнији даљи развој. У поређењу са 534 основне школе у 1885. години, интелектуалци у Србији су с поносом истицали да је 1911. године њихов број порастао на 1.425, у истим државним границама као и три деценије раније. Наспрам 19 средњих и стручних школа, са 386 професора и 6.049 ученика, у Србији их је 1910. године већ било 49, са 723 професора и 12.892 ученика. Премда је број образованих био релативно низак у поређењу с европским стандардима (степен неписмености у укупном становништву достизао је 76,97 %, док је у градовима износио 45 %), формирање бројније националне елите јасно се осетило и у политичким доменима друштвеног живота. Средње и више образовање, обележено претежно либералним обрасцима француске 2 Број усељених може се посредно сагледати према попису из 1900, у попису Београда. Тадаје број рођених у престоници износио 48.000, додатних 19.000 је дошло из суседних царевина, док је њих 3.000 придошло из разних европских земаља. Вид. статистике у: Д. Т. Батаковић (ур.), Нова историја српског народа, Београд, Наш дом 2002, стр. 185-192. 3 Идеапизовану слику о Србији као рају сиромашних људи пружа: Herbert Vivian,

Serbia. The Poor Men 's Paradise, Londres, Longmans, Green & Cie, 1897. 4 Dimitrije Djordjevic, „Serbian Society 1903-1914 “, y : Dimitrije Djordjevic & Bela A. Kiraly (eds.), East Central European Society and the Balkan Wars. Boulder & New York, Columbia University Press 1987, стр. 204-214.

О парламентарној демократији у Србији, 1903-1914.

393

инспирације, најављивало је динамичнији успон средњих слојева: они ће демократске идеале слојева, доскора обележених блиским сељачким пореклом, сада чешће тумачити из перспективе једног грађанина.5 Велика школа у Београду, уздигнута је у ранг Универзитета 1905. године, са пет факултета. Док је 1900. године имала свега 58 професора и око 450 студената, већ уочи Првог светског рата Универзитет је имао 80 професора, и 1.600 студената. Када се томе дода и преко сто студената на универзитетима у иностранству. претежно у Француској, али и у Швајцарској, Белгији, Немачкој и Русији, културни напредак Србије био је, у поређењу с последњом деценијом XIX века, нарочито изражен. Привучени политичком и научном харизмом појединих професора, посебно самосталских првака, професора књижевности Јована Скерлића и географа Јована Цвијића, на Београдски универзитет су у знатном броју долазили и студенти из Босне и Далмације, a 1907. године се уписала и већа група бугарских студенага. Српска краљевска академија, основана 1886, као нова установа која се наслања на традиције Српског ученог друштва, својим академским публикацијама наметнула се као водећа научна институција на словенском југу. Михаило Петровић-Алас, Сима М. Лозанић, Стојан Новаковић, Јован Цвијић, Бранислав Петронијевић, Живојин Перић, Слободан Јовановић, Јован Жујовић, Михаило Гавриловић, Богдан Поповић, Јован Скерлић... били су академици и/ или професори, научна имена од угледа у европским размерама. Српска књижевна задруга, са 11.000 чланова у Србији и на Балкану, деловала је, премда претежно издавачка кућа, као просветна установа која брижљиво одгаја националну културу, афирмише српску традицију, и помаже развој идеологије југословенске узајамности и, уз то, васпитава књижевни укус растућег броја читалаца и претплатника. Књиге Српске књижевне задруге су у претплати (од домаће литературе и одабраних превода античке, али и савремене француске књижевности), достижући велике тираже, кријумчарене, посебно штива с одређеним националним и либералним набојем, у Босну, Херцеговину, Далмацију, Славонију и друге земље под аустроугарском влашћу.6 5 О француским утицајима у Србији вид. опширније : Д. Т. Батаковић, „Француски утицаји у Србији 1835-1914, четири генерације „Паризлија“, Зборник за историју Матице српске, књ, 56, Нови Сад 1997, стр. 73-95; Д. Т. Батаковић, „Србија на Sanafly. О француским утицајима на политички развој модерне Србије“, Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану, Београд-Нови Сад, Историјски институт САНУ - Православна реч 1998, стр. 307-328 ; D. Т. Batakovic ,,L'influence franchise sur la formation de la democratic parlementaire en Serbie“ Revue d ’Europe Centrale, tome VII, n° 1 (1999), Stras­ bourg 2000, стр. 17—44 ; D. T. Batakovic, ,,Le modele framjais en Serbie avant 1914“, y : D. T. Batakovic (dir.), La Serbie et la France: une alliance atypique. Les relations po/iliques, economiques et culturelles, 1876-1940, Institut des Etudes Balkaniques, vol. 107, Belgrade, Academie serbe des Sciences et des Arts 2010, стр. 13-99. 6 Опширније y: Љубинка Трговчевић, Историја Српске књижевие забруге, Београд, Српска књижевна задруга 1992.

394

Душан Т. Батаковић

ВАСПОСТАВЉАЊЕ ПАРЛАМЕНТАРНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ 1903. ГОДИНЕ По свргавању династије Обреновића у Мајском преврату 1903, образована је и „револуционарна влада“ Јована Авакумовића, састављена од представника свих странака. Избор краља је на зајсдничкој седници, Скупштине и Сената 15. јуна 1903, започео општом акламацијом:„Живео Петар Карађорђевић, краљ Србије!“ Свих 119 посланика и 39 сенатора појединачно се изјаснило за избор кнеза Петра за краља Србије, с правом наслеђа престола у његовој династији.7 Затим су се јавности обратили следећим саопштењем: „Народно представништво једногласно одлучује да се враћа на снагу Устав од 22. децембра 1888. године и сви политички закони који су по њему донесени са изменама и допунама и који ће се донсти још у току овог сазива Народног представништва и пре него што се изабрани Владалац на њега закуне.“8 Претендент на престо пуне четири деценије, Петар 1 није био изабран за владаоца само због припадности славној династији која је одувек имала значајан број присталица у народу, нити само због доказаног родољубља и личне храбрости. Изабран је, насупрот апсолутизму наклоњених Обреновића, због доследног исповедања либералних начела и демократских уверења. Премда официр по образовању, ученик Војне академије у Сен-Сиру (Saint-Cyr), будући краљ Петар I је у француској средини изградио своја основна политичка становишта, да би, током дугих година изгнанства у Женеви, у атмосфери складног демократског развоја швајцарског друштва, имао прилику да се додатно увери у благотворност демократских начела која је деценијама, истрајно заступао.9 За разлику од последњих Обреновића, омражених у народу не само због аутократског владања него и због нескривене зависности од Аустро-Угарске, краљ Петар I важио је за присталицу ослањања на царску Русију, традиционално популарну у Србији. Његови синови из брака с црногорском кнегињом Зорком Петровић-Његош, Ђорђе и Александар, били су на школовању у царском пажевском пуку у Санкт-Петербургу. У тренутку избора за краља Србије Петар је већ имао шездесет једну годину. Дуге године тегобног живота у емиграцији значајно су стишале његов прек карактер и дале му искуство и одмереност, потребне једном уставном владаоцу у земљи где се узбуркане политичке страсти нису стишавале без великих напора."’ 7 Према неким изворима Жујовић је нешто касније одбио да потпише акт о избору кнеза Петра за краља Србије. Вид. опширније код: Јован Жујовић, Дневчик, књ. I, Београд, Архив Србије 1986, стр. 112-116. 8 Миливоје Поповић, Борбч за парламентарпи рсжим у Србији, Београд, Политика А.Д., 1939, стр. 86. 4 Драгољуб Р. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић. У изгнансшву 1844— 1903. године, књ. 1, Београд 1988, стр. 42CM146. |П Драгољуб Р. Живојиновић, Краљ Петар 1 Карађорђевић. У Отаџбини^ књ. II, passim.

О парламентарној демократији у Србији, 1903-1914.

395

Краљ Петар 1је по политичким афинитетима, несумњиво, био ближи самосталцима Љубомира Стојановића, него старорадикалима Николе Пашића. Коалиционе владе, по француском узору, Петар I је сматрао бољим решењем него хомогене кабинете британског типа, који су му, у српским условима, исувише личили на партијску владавину. Мање-више доследно, изузев када су у питању били интереси завереника-официра, учесника Мајског преврата 1903, којима је дуговао престо, као и једном приликом када је мањинској влади самосталаца, упркос великим протестима старорадикала, дао мандат да спроведе изборе, краљ Петар 1 Карађорђевић држао се обазриво својих уставних прерогатива." Уставни оквири били су, због искустава с аутократским владавинама последњих Обреновића строго омеђени. Нови једнодомни Устав из 1903, у ствари делимично допуњен Устав од 1888, био је важан искорак ка пуном парламентаризму: оснажио је положај Народне скупштине, владара свео у строге уставне оквире, док је додатним снижавањем цензуса практично увео опште право гласа. Србија је била дефинисана као уставна и парламснтарна монархија. Законодавну власт, као равноправни чиниоци вршили су краљ и једнодомно Народно представништво (Народна скупштина), уз саветодавну улогу Државног савета. Краљ је располагао правом санкционисања закона (чл. 43), али је за сваки закон био потребан пристанак Скупштине (чл. 35). Ниједан закон није могао бити донесен, укинут, измењен или протумачен без пристанка Скупштине (чл. 116). Сваки државни акт с краљевим потписом морао је имати министарски премапотпис да би добио законску снагу (чл. 135.). Како су, у пракси, кабинети произлазили из скупштинске већине (иако то Уставом није било нарочито наглашено, јер је министре именовао Kpajb, а они нису морали обавезно бити чланови Скупштине), министарски премапотпис је обезбеђивао контролу Народне скупштине над сваким краљевим актом. Важније измене у Уставу показивале су општу тежњу за даљом демократизацијом друштва, с тим што су праћене низом средњих решења која су произлазила из практичних потреба највеће, Радикалне странке. Стари радикали под вођством Николе П. Пашића, настојали су да у изборном систему, за себе, као и за самосгалне радикале (настали као издвојено крило некада заједничке Народне радикалне странке), с којим су настојали да се помире, обезбеде повољније изборне услове.12 Измене у одредбама о пропорционалном изборном систему, на захтев старих радикала, који су се 1888. године тешка срца одрекли већинског система, фаворизовале су, de facto, велике странке.13 _ 11 Исшо. Вид. предговор Пстра Карађорђевића есеју Џ. Стјуарта Мила „О Слободи-‘, Београд,.Свесловенска књижарница М. Ј. Стефановића, 1912. 12 Archives du Ministere des Affaires Etrangeres (дал.е y тексту : A. M. A. E.), Paris, Nouvelle serie (N. S.), Serbie, vol. 3 (1903), n° 66, Belgrade, le 5 aout 1903. 13 М. Поповић, иав. дело, 89-91. Вид. такође другачија, неубедљива и често једнострана, претежно правно-техницистички или на основу расправа у штампи и

396

Душан Т. Батаковић

Због сниженог, симболичног пореског цензуса, бирачким правом био је обухваћен највећи део мушког становништва старијег од 21 године: на изборима 1903, учествовало је 53% уписаних бирача, докје пет година касније на биралишта изашло чак 70% становника с бирачким правом. По европским нормама, избори у Србији били су веома слободни, премда је понегде полицијска машинерија могла, додуше у сасвим ограниченом обиму, да утиче на изборе народних посланика. Сељаци су чинили мање од 30% народних посланика, док је у скупштинским клупама седело преко 30% адвоката, учитеља, трговаца и свештеника. Политички живот Србије у раздобљу од 1903. до 1914. обележила је превласт радикала, који су се, подељени у две сукобљене фракције, 1904. коначно раздвојили у две засебне политичке странке: старија је задржала име Народна радшална странка, а млађа, под именом СамосШална радикална странка, заузела је оштро опозиционо становиште, премда су, начелно, обе радикалне странке делиле исте или сасвим сличне програмске циљеве. Две радикалне странке смењивале су се, у раздобљу од 1903. до 1914. године на власти, или владајући повремено и у коалицији, да би на честим изборима добијали заједно преко 80% укупног броја гласова. Стари радикали предвођени Николом П. Пашићем имали су, међутим, више успеха код бирача: за осам година образовали су чак осам хомогених кабинета, док је током балканских ратова (1912-1913), на власти такође остао хомогени старорадикалски кабинет под председништвом Н. П. Пашића. Самосталци под воћством Љ. Стојановића су образовали само један хомоген кабинет, и то током непуних годину дана (1905—1906).14 Стари радикали и самосталци подједнако, заступали су становиште да краљ Србије треба да се понаша као британски владалац: да не користи право вета (што се касније и потврдило у пракси), да кабинети и њихова министарства морају произаћи из скупштинске већине, а да их краљ само номинално поставља (око чега је касније било извесних недоумица). Најзад, радикали су сматрали да краљ нема права да Скупштину распушта по својој вољи, него само онда када то од њега затражи влада. Стари радикали, а посебно њихов скупштински идеолог Стојан М. Протић, склон поједностављеном тумачењу британског парламентаризма, нису крили своје уверење да краљ „није смео имати једно мишљење које се не би слагало с мишљењем владе“.15 скупштини заснована гледишта с циљем да се оспоре домети и релативизују вредности демократије у Србији: Олга Поповић-Обрадовић, Парламентаризам у Србији 19031914, Београд, Службени лист 1998, Дубравка Стојановић, Србија и демократија 19031914. Историјска студија о „златном добу српске демократије", Београд, Удружење за друштвену историју 2003. и Детаљније код : Dimitrije Djordjevic,"Serbian Society 1903—1914

стр. 210-214.

15 Слободан Јовановић, „Перић о владапачкој власти”, Архив за правне и друштвене науке, кн>. XXXVI, бр. 1-2, Београд 1938, стр. 2. Вид. опширније: Стојан М. Протић, Одломци m уставне и народне борбе у Србији, кн> .1—11, Београд, Штампарија Д. Обрадовић, 1911-1912.

О парламентарној демократији у Србији, 1903-1914.

397

Некадашњи либерали Јована Ристића, спојени су с једном малом странком, под новим именом Народна странка (1905), под председништвом Стојана Рибарца и Војислава Вељковића. Заједно с њима била је обновљена и Напредиа странка (1906), којој је свој велики углед позајмио један од њених оснивача из 1881, славни историчар и филолог Стојан Новаковић.10 Ни напредњаци ни либерали нису, међутим, успевали да добију поверење већег броја бирача, јер су обе носиле обележје истрошених политичких паргија које су превасходно биле верне свргнутој династији Обреновић, док су напредњаци још били обележени и као аустрофили. Осим у концентрационој влади Стојана Новаковића (1908-1909), образованој ради заједничког одупирања Србије аустроугарској анексији Босне и Херцеговине, представници напредљака, као ни некадашњи либерали, нису учествовали у вршењу власти. Социјалдемократска странка имала је у парламенту од укупно 160 посланика најпре само једног, а затим два посланика. Политички програми старих и самосталних радикала нису се битно разликовали. После Мајског преврата 1903, старорадикали су се залагали за останак дводомног Устава из 1901, док су самосталци захтевали враћање једнодомног Устава из 1888, што је већином гласова било прихваћено међу народним представницима. Једини међу свим странкама у Србији, које су, одреда, у својим програмима имале као императивни циљ ослобођење и уједињење раскомаданих српских земаља, самосталци су у статут унели одредбу која је налагала да се „гаји дух југословенске заједнице“. Наменивши себи улогу „моралне жандармерије“, самосталци су старорадикале упорно оптуживал и за напуштање изворних начела радикализма, за поистовећивање странке и државе, а посебно за развијену склоност ка корупцији. Либерали су, са своје стране, осуђивали радикале да издају свете националне циљеве народа зарад уских страначких интереса, док су напредњаци, склонији еволутивном путу у парламентаризам, осуђивали демагошке методе и распојасаност старорадикала у једној, по њима, неограниченој демократији.17 Упркос свим искушењима, парламентарна демократија у Србији је, упоређена с најразвијенијим западним демократијама, ипакдобро функционисала.

16Михаило Војводић, „Стојан Новаковић и обновљена Српска напредна странка“,

Зборник Филозофског факултет.а.Споменица Радована Самарџића, vol. XVIII, Београд 1994, етр. 251—281. Вид. такође: Душан Т. Батаковић, „Нација, држава и демократија. О политичким идејама Стојана Новаковића“, Стојсшу Новаковићу у спомен, Београд, Српска књижевна задруга 1996, стр. 147-176. 17 О политичким програмима детаљније у: Василије Крестић - Радош Љушић,

Програми и статути српских политичких странака до 1918. годиие, Београд, Књижевне новине 1991.

398

Душан Т. Батаковић

ПОЛИТИЧКА И КУЛТУРНА ГЛАСИЛА: ПРОЦВАТ ДЕМОКРАТСКЕ КУЛТУРЕ Између више десетина дневних листова, истицали су се независна Политика (основана 1904) и радикалска гласила, старорадикална Самоуправа и самосталски Одјек. Либерални закон о штампи из 1904, обезбедио је неограничену слободу штампе, за коју су многи страни посланици тврдили да је чак и претерана. Од укупно 218 српских листова у 1911. години, у Србији их је било 125, расгураних у око 50 милиона примерака. Само у Београду тада је излазило око 90 листова, од којих 15 дневних и 15 периодичних. Од укупног броја 302 српских листова и часописа 1912, само у Србији било их је 199, растурамих у приближно 50 милиона примерака. Само у Београду излазило је 126 листова и часописа, од којих 24 дневних и 20 периодичних (књижевно-научних часописа), као и 84 стручних лисгова и часописа.18 Све политичке странке и политичке групације имале су своја гласила. Најпре Покреш, затим Мали журпал, и на крају Пијемоит, важили су за гласила официра-завереиика из 1903, док су се њихови противници у политичким круговима окупљали око Народног листа. Политичка гледишта преламала су се у многобројним политичким гласилима. Две главне странке стари радикали и самосталци имали су своја гласила: Пашићеви радикали Самоуправу (тираж 2.000), а млади, односно самостални радикали, Одјек (тираж 2.000-4.000). Гласило некадашњих либерала (преименовани у националце) била је Српска застава. Интерссе Аустро-Угарске у Србији, чак без много прикривања, заступали су антидинастички листови које је субвенционисала бечка влада —Штампш (гласило папредњака), а с њом и Правда. Као гласило који дискретно заступа руске интересе у Србији, важила је београдска Политика, лист којем је критичка дистанца према свим странкама обезбедила највећи дневни тираж - чак 8.000 примерака. Популарисаље интереса црногорске династије, заступале су Београдске иовиис, док су Вечерње иовоспш (с тиражом од око 4.000 примерака) изражавале становиште београдског митрополита и црквених кругова. Социјалисти су имали два, слабо читаиа, дневна листа. Још десетак днсвних листова излазило је повремено, углавиом у Београду, да би били обустављани или изнова покретапи под новим именом. Број читалаца новипа био је зиатно већи од њиховог тиража, јер је свака кафана и у прсстоници и у уиутрашњости нудила својим гостима бесплатно коришћење дневних листова. Уз прсстижне литерарно-научне часописе Српски књижевпи глиашк, као гласило млађе интелигенци је и Дело, часопис под патронатом старорадикалске елите, највише оцене страних послапика добио је узорно уређиваи привредни лисг Трговински

Јован Скерлић. Исшорија нове српске књижевносши, Београд, Издавачка кљпжара С. Б. Цвијановлћа 1914 (нав. према тдању: Београд, Просвета 1967), стр. 436.

О парламентарној демократији у Србији, 1903-1914.

399

гласник}г’ Слобода штампе. равноправна политичка утакмица и могућиост слободмог политичког окупљања, били су обележје овог „златног доба“ политичких слобода, којој су савременици, с правом, дали име „Периклова ера" Србије.20 Француски утицај је био посебно видљив у књижевној продукцији у Србији, која се, све наглашеније, наслањала на француске узоре. Ширење тога утицаја било је увелико олакшано „великом духовном сличношћу која постоји између француеког и сриског менталитета и између француског и српског језика“.21 У лирици и књижевној критици, а све више у роману, француски утицај је оплемснио српску културу, јер је књижевни стил српског језика, напуштајућн неприродиу интерпункцију немачке граматике, постао логичан саображавајући сс, постепеио, француском литерарном обрасцу. Стил произашао из гог споја —а који ће временом постати доминантан кроз читав XX век у Србији - прозван је „београдским стилом“.22 Тада сс, следећи Андрса Шсрадама (Andre Cheradame) и Виктора Берара (Victor Berard), један француски путописац придружио и>иховом гледишту да је „Србија најфранкофилскија земља иа свету“.2’ Зпачајан културми успон и широкс политичке слободе, надокнађивали су. у извесној мери. одсуство модерне привреде и снажмије развијеног грађанског слоја. Концепција о просвећеној културној елити која tie динамизовати економски развој, тек је требало да се искаже у пракси. Да то није било без основа, показали су привредни резултати који, упркос крупним изазовима какавје био царински рат с Аустро-Угарском (1906-1911), ипак нису били занемарљиви. Царински рат наметнуо је Србији потребу да пронађе нова тржишта за српске аграрне производе, што се, уз велике напоре. показало остваривим. Када ихје министар финансија саопштио Народној скупштини 1911, повољни привредни резултати били су дочекани аплаузима посланика из свих странака: српски извоз је са 117 милиона франака 1902. године, већ 1910. годиие износио 183 милиона, а Србија је почетком 1911. располагала девизним резервама које су прелазиле 20 милиона франака.24 15 Public Record Office, London (даље y тексту: PRO, FO), 881/9254. Annual Report 1907, chapter XII, o штампи више y: A. M. A. E., N. S., Serbie, vol. 5, n° 114, Belgrade, le 24 octobre 1910. 20 M. Грол, нав. дело, стр. 9-13, 21 Pierre de Lanux, La Yougoslavie. La France et lex Serbes, Paris, Payot 1916, стр. 222-223. 22 Radovan Samardzic, „La langue litteraire serbe et I’influence franfaise a la fin du XIXe et au debut du XXe siecle“, Relations franco-yougoslaves. Actes de colloques franco-

-serbe tenus a'Belgrade en 1989 et a Paris en 1990 a / ’occasion des 150 ans de I'ouverture du premier consulat franqais en Serbie, Belgrade, Institut d’histoire 1990, стр. 85-90. 23 P. de Lanux, иав. дело, стр. 223. 24 A. M. A. E., N. S., Serbie, vol 5, n° 154, Belgrade, le 5 decembre 1911.

400

Душан Т. Батаковић

ИЗБОРИ, ИЗБОРНЕ БОРБЕ И СКУПШТИНСКА ПРОЦЕДУРА Чести избори постали су пракса у Србији 1903-1914. и били су п о казатељи латентне политичке нестабилности. Краљ је по Уставу из 1903. имао право да распусти Скупштину, уз обавезу да за најдаље два месеца наложи расписивање избора и месец дана, по њиховом окончању, сазове Народно представништво у новом сазиву. У периоду од 1903. до 1914. године, у Србији је било пег општих избора. После првих скупштинских избора, одржаних 8. октобра 1903, протеклих у релативном миру, следећа четири била су обележена ужареном политичком агитацијом, која је, због премоћи двеју радикалних партија, омогућавала стварање изборних коалиција, решења које је краљ Петар I сматрао пожељним. Све до 1914. године, до пред изборе који због избијања рата нису одржани, праве коалиције (с изузетком за време анексионе кризе 1908-1909) није било. Изборна коалиција састављена од странака у опозицији према старим радикалима, створена је тек уочи Видовданског атентата у Сарајеву, уочи избора расписаних за јесен 1914. године. Радикали из обе странке 1905. године укупно су освојили 70,7% гласова; самосталци су добили 38,4% , старорадикали 32,3% од укупног броја гласова; либерали су били у благом паду, напредњаци у лаком порасту; обе старе странке добиле су заједно 24,2% гласова. Сељачка слога, као аграрна партија, са својих 3,7% гласова узетих од незадовољних старорадикала, није могла да задовољи амбиције напредњака, који су ову странку и основали не би ли угрозили вечни примат радикала у доминантном, аграрном слоју српског друштва, али и у млађој интелигенцији, која је у подршци сељаштву видела шансу за сопствену политичку промоцију. Либерална опозиција је очекивала да ће се влада саставити из обе фракције радикала.25 Увид у број добијених гласова на изборима показује колико је одредба о количнику, као иновација у изборном систему после 1903, имала важну улогу у фаворизовању странке која је добила највећи број гласова. Самосталци су 1905. добили 107.706 гласова и 81 мандат, старорадикали 88.834 гласа и 55 мандата, народњаци (либерали) 44.912 гласова и 17 мандата, напредњаци 23.700 гласова и 4 мандата. Лист српских либерала Србија писао је том приликом: „По небројени пут велика већина бирача даје своје гласове за радикалске кандидате. До јуче су славили Пашићеве радикале, сада су се окренули самосталним радикалима. Тако то иде (већ) 25 година. Сви ми остали који се боримо против радикализма и његових теорија, остаћемо у мањини. Радикали се свађају, цепају и греше,

25 A. М. A. Е, N. S. Serbie, vol 4, n° 94, Belgrade, le 1 aout 1905.

О парламентарној демократији у Србији, 1903-1914.

401

али народ остаје уз њих.“26 Краљ је, међутим, био разочаран скромном победом самосталаца јер је очекивао да ће Скупштина једној фракцији радикала дати одлучну већину и омогућити стабилан и континуиран рад Народне скупштине.27 Самосталци су 1905. са 38,4% гласова добили 81 мандат, стари радикали 55, националци 17, напредњаци 4, социјалисти 2, и Сељачка слога једно место; са 38,4% гласова самосталци су обезбедили 50,6% укупног броја мандата. Политички противници радикала, пре свих напредњаци и националци, тј. либерапи, су због изборне одредбе о највећем остатку гласова —по којем се гласови оних странака који не пређу прописани количник у изборној јединици приписује листи с највећим бројем гласова —означавали као „пљачку вотума“ и „доказ радикалског јакобинизма.'"8 Уместо као пропорционални, изборни систем је због одредбе о количнику у пракси функционисао као већински систем. Изборни систем нагнао је ослабљене либерале (националце) да 1905. образују изборну коалицију, и то само у једном изборном округу, где на претходним изборима нису имали посланика; њихова заједничка кандидатска листа донела им је два посланичка мандата. Био је то први, скромни наговештај будућег удруживања. Редовни сазив Скупштине за 1905. био је један од најплоднијих у раздобљу после 1903 године: било је поднесено 74 владиних предлога, од којих је 51 био искључиво посвећен финансијама и привреди. Посланичких предлога било је 96, а влади је упућено и 197 интерпелација и питања. Министри су одговорили на 50 интерпелација. Изборна борбау 1906. била је врло жустра и узела је до тада непознате размере оштрине, јер су сада и самосталци, после коначног раскида са старим радикалима, ушли у борбу у којој их Пашићеви радикали нису штедели. Још у току изборне борбе опозиционе странке су оптуживале Пашићеву владу за злоулотребе и притиске, што се наставило и при верификацији мандата и касније. Од 520.000 бирача, гласало је 376.796. Стари радикали добили су 166.354 гласова, самостални радикали 109.945 гласова, либерали (националци) 45.907, напредњаци 28.640 и социјалисти 3.212 гласова.29 Изборна победа старих радикала са 55 одсто гласова, 13 одсто више од самосталаца, због одредбе о количнику, у броју мандата повећана је са 13 одсто на 27, 5 одсто. Изабран је 91 посланик старорадикала, 47 самосталаца, 16 26 Србија, Београд, бр. 33, 13/26. јул 1905. 27 A. М. A. Е, N. S., Serbie, vol. 4, n° 98, Belgrade 8 aout 1905. Вид. детаљније код: Д. Ђорђевић, „Парламентарна кризау Србији 1905. године“, Историјски часопис, vol. XV2 XVI, Београд 1966, стр. 157-172. 28 Олга Поповић-Обрадовић, „Политичке странке и избори у Краљевини Србији 1903-1914. Прилог историји страначког плурализма", Србија у модернизацијским процесима XX века, Београд, Институт за новију историју, 1994. стр. 333-348. 2"А. М. A. Е., vol. 5, Serbie, N. S., n° 103, Belgrade, le 27 juin 1906.

402

Душан Т. Батаковић

либерала (народњака). 5 иапредњака и један социјалиста, док је Сељачка слога остала без мандата.10 Ск'упштина изабрана 1906. године, показала је да стабилна већина старорадикала, сматраиа за услов сваке успешне политике, није сама по себи довољна за спровођење политике њихове владе.31 Премда су покушаји старорадикала да до краја дисциплииују своје посланике дали одређен резултат, знатно бољи него у редовима других партија, још увекје било оних који нису увек долазили на седнице, као и појединаца који су, супротно налозима партијског клуба у скупштини, гласали по свом нахођењу, слабећи на тај начин положај и владе и странке. Ова радикална групација (“les radicaux mtrasigeants“), били су једна од карактеристика обе радикалне странке, јер су мале разлике у идеологији и традиција гласања по сопственим уверењима, чинили несигурном чак и комотну већину од десетак посланичких мандата. 'Гако су стари радикали, у раздобљу од јесени 1904. до пролећа 1905. године, успели да придобију шест самосталских посланика за свој клуб, и још преко тога и дотадашњег шефа самосталаца Љубу Живковића.32С друге стране, самосталци су већ почетком 1906. године успели да обезбеде прелазак генерала Саве Грујиће и других шест посланика старих радикала. Скупштини су у периоду 1906-1907. била поднета четири владима законска предлога, још пет посланичких, као и 28 интерпелација и 75 посланичких питања. Ниједан, међутим, од поднесених законских предлога није био решен. Опструкција се појављује као средство којем опозиција, користећи се могућношћу коју је давао Пословпик о раду Скупштине, прибегава, суочена с хомогеном већином старорадикала, као јсдином излазу у блокирању изгласавања владиних предлога.33 ЈТокалии избори у децембру 1907, дали су нови импулс незадовољству опозиције, због поновљених притисака власти.34 Опозиција је поиово прибегла опсгрукцији у марту 1908, захтевајући да се Скупштина распусти и распишу нови избори, јер се сматрало да ће се, без притисака полиције који :,и Ibid. Скупштина изабрана 1906, имапа је два поновљеиа гласања која су дала мамдате старим радикалима. Између 6 и 8 посланикаје напустило Скупштииу, па су уместо њих изабрани следећи кандпдати са одговарајућих изборних листа, што није утицало на однос снага између странака. (PRO, FO, 881/9254. Annual Report 1907, chap­ ter IV: Parliamentary Proceedings). 11 PRO, FO, 371/130, n° 58, Belgrade, 16 October 1906. '2 Маневар c придобијањем Љубе Живковића, који је већ био без много утицаја мс!)у самосгалцима које је неформално предводио Љуба Стојаиовић, показао се као погрешна процена, јер пије дошло до очекиваног подвајања унутар самосталаца. 33 Georges Pavlovitch, '"Serbie. Notice generale sur les travaux de I’Assemblee nationale en 1905“, Annuaire de legislation elrangere, Paris, Libraire generale de droit et de jurisprudence 1906, стр. 547-554. 34 PRO, FO, 881/9254. Annual Report 1907, chapter IV: Parliamentary Proceedings.

О парламентарној демократији у Србији, 1903-1914.

403

су обележили изборе 1906, добити другачији распоред страначких мандата. Када су се опсгрукцији огворено придружиле и странка либерала (народњака), чији је шеф Војислав Вељковић упутио јавно писмо краљу, упозоривши га да lie га, ако не помогне захгев за распуштањем Скупштине и расписивањем нових избора, сматрати само за крал.а једне странке. Истовремено, један од вођа самосталаца, Јаша Продановић је у Одјеку покушао да захтев за новим изборима објасни чињсницом да ,.мањина“, стављена „ван закона'\ има легитимно право да се служи опструкцијом, а у случају датај метод не даје резултата и ,,револуцијом“. 35 Премда се због заједничког става према ПашиОевој влади у оставци очекивало да lie бити створеиа једна нова изборна коалиција у којој ће бити и самосталми радикали, до ње мије дошло због немогућности да се усагласи заједнички изборни програм и обезбеди подела добијених мандата. Малу коалицију, као прву важну иновацију у српском парламентаризму после 1903, означио је споразум папредњака и народњака (либерала) који су, као заједнички програм, истакли једино антирадикализам. На изборима одржаиим од 3 1. маја и 7. јуна (други круг) 1908, старорадикали су добили 175.667 гласова и 84 посланичка мамдата, самосталци 125.131 гласова и 48 мандата, показујући да је у народу коначно прихваћена подела на самосталне и старе радикале као два сада већ јасно обликована политичка блока.36 Удружени напредњаци и народњаци, мотивисани проценом да „радикализам почиње нагло да пада“, и да „антирадикална већима није више немогућа1', добили су, супротно очекивањима, укупно 65.605 гласова (одвојене листе Народпе странке су добиле 16.449 гласова, а одвојсне листе Напредне странке 11.855 гласова). Двадесет седам мандата расподељено је тако што су народњаци добили 20 мандага, а папрсдњаци седам, што је у поређењу с резултатима обе странке на изборима 1903. био напредак од укупно 11 мандата.37 Социјалисти су изборили свега једап мандат, докје Сељачка слога дефинитивно сишла с политичке сцепе Србије. Распоред маидата је, због јачања нерадикалне опозиције био приближпији броју добијених гласова38 Избори су, по еводочсњу опозицпје, били поново вршени под притиском локалних влаети и полиције, па ее очекивало да ће опозиција, сада неш5< Одјек, Београд, 6р. 51, 53, 54, 28. фебруар (13. март) и 3. (16) и 4. (17) март 1908. Georges Pavlovitch, "Serbie. Notice generale sur les travaux de la Skoupchtina ct les lois proimilgees en 1908", Amniaire de legislation etrongere, Paris, Libraire generale de droit et de jurisprudence 1909, стр. 620-627. ,7 A. M. A. E„ N. S., Serbie, vol. 5, n° 51, Belgrade, 11 juin 1908. Старн радикали cy c приближним бројем гласова као 1906, сада добили седам маидата мање, јерје шест добила напрсдњачко-народљачка коалиција, аједан више припао је самосталцима. Вид. опширније: Радул Вељковић, СттТшстичкч преглсд изОора napodnux поснаннка за 1903, 1905, 1906, 1908. гоОину, Београд. Издање Народне скупштине 1912.

404

Душан Т. Батаковић

то ојачана, наставити с праксом опструкције у онемогућавању рада владе коју је поново образовао Никола П. Пашић.34 Како је већина од само четири гласа старим радикалима била несигурна због могуће примене опструкције, приступило се компромису са самосталцима: Пашићев кабинет.је одступио, а нову коалициону владу оформио је 20. јула 1908. године умерени старорадикал Петар (Пера) Велимировић.40 Улазак у ову владу, самосталци су свом чланству образложили потребом да учешћем у њеном раду створе услове за спровођење нових, сасвим слободних избора, без притисака полицијске машинерије. Претходно је требало решити питање буџета и трговачки уговор са Аустро-Угарском. Либерали и напредњаци су такође преговарали о могућности да уђу у владу, и тако превазиђу систематску маргинализацију, али нису успели, наспрам бројнијих самосталаца да се наметну старим радикалима.4' Због наступања анексионе кризе у октобру 1908. године, уместо избора за неколико месеци, како су предвиђали самосталци, нови избори одржани су теку априлу 1912. године. Скупштина изабрана 1908, билаје најдужа у периоду 1903-1914. и онаје ималасазиве 1908, 1909, 1910. и 1911. године, решавала је и анексиону кризу 1908-1909, и једина се, по дужини трајања, приближила пуном четворогодишњем мандату предвиђеном Уставом.42 Коалиција старих и младих радикала, трајала је све до јуна 1911. године. У том периоду су извршене важне реформе у законодавству: од закона о изборима до пословника рада скупштине, чиме је била знатно сужена могућност опструкције. Суочени с јачањем радикалског блока, који је упркос сталним размирицама ипак функционисао и на плану извршне и на плану законодавне власти, напредњаци и народњаци (либерали) су настојали да оформе потребну равнотежу новим облицима сарадње, који су 1910. кулминирали у покушају формирања чврстог „антирадикалног“ споразума. Најава „фузије“ напредњака и народњака, као блока конзервативних снага у земљи, предвиђено да буде успостављена пре следећих избора, била је добро примљена у чланству обе странке,43 али су се преговори, мимо очекивања, разбили на једном доктринарном питању. Док су напредњаци инсистирали на уставној реформи, којом би се успоставио горњи дом парламента, народњаци (либерали) су тај предлог упорно одбијали као неспојив с њиховим те-

34 A. М. A. Е, N. S., Serbie, vol. 5, No 58, Belgrade, le 29 juin 1908. 40 Архив САНУ, бр. 7940. Georges Pavlovitch, „Serbie. Notice generate sur les travaux de la Skoupchtina et les lois promulguees en 1908“, стр. 625-626. 41 A. M. A. E., N.S., Serbie, vol: 5, n° 62, Belgrade, le 19 juillet 1908. 42 Alex N. Dragnich, The Development of Parliamentary Government in Serbia, East European Monographs, Boulder & New York, Columbia University Press 1978, стр. 95—114. 43 PRO, FO, 371/982, Belgrade, n° 11,3 February 1910.

О парламентарној демократији у Србији, 1903-1914.

405

мељним програмским начелима.44 Уместо организационог повезивања, између напредњака и народњака је, упоредо с продубљивањем доктринарних разлика, због политичке потребе, и даље функционисала само заједничка изборна коалиција.45 С друге стране, коалиција две радикалне странке све је теже функционисала, јер су стари радикали вешто користили слабу већину у Скупштини да прогурају своје законске предлоге, док су самосталци били све наглашеније маргинализовани. Док су самосталске присталице у провинцији указивале да странка, пред организационо неупоредиво снажнијом и дисциплинованијом партијском машинеријом старих радикала, постепено губи свој raison d ’etre, било је приметно њихово несиалажење приликом доношења закона - попут измена у Пословнику рада Скупштине, онемогућавањем опструкције коју су самосталци, као слабија странка, до тада успешно користили.46 Влада четворне коалиције, са шефовима странака као министрима, билаје на власти од 24. фебруара до 24. октобра 1909, кадаје, после великих притисака, признат чин анексије Босне и Херцеговине у марту 1909. године. После окончања спољних изазова, без довољног ауторитета и стапног ривалства две радикалне странке, коалиција се распала на питању унутрашње политике - око расподеле чиновничких места присталицама различитих странака.47 После раскида коалиције и формирања владе Милована Ћ. Миловановића 7. јула 1911. године, равнотежа снага у Народној скупштини била је, извесно време, одржавана само захваљујући „великој уздржаности“ самосталаца који су новог председника владе сматрали умереним и видно наклоњеним својим политичким начелима.48 Упркос оштрим нападима либерала на Миловановићев кабинет, због инцидената који су у међустраначким сукобима у унутрашњости Србије имали за последицу неколико мртвих на страни опозиције, самосталци су се уздржали од изгласавања неповерења влади и изласку на нове изборе. Ни нови избори, међутим, нису старим радикалима донели толико жељену стабилну већину, неопходну за суверено управљање државним пословима. Пашићева процена да ће распуштањем Скупштине, за које је једва 44 A. М. A. E .,N . S., Serbie, vol. 5, n° 114, Belgrade, le 24 octobre 1910. 45 Georges Pavlovitch, „Serbie. Notice generate sur les travaux de la Skoupchtina et les lois promulguees en 1910“, Annuaire de legislation etrangere, Paris 1911; Олга Поповић-Обрадовић, „Политичке странке и избори у Краљевини Србији 1903—1914. Прилог историји страначког плурализма“, стр. 341. 46 A. М. A. Е., N . S., Serbie, vol. 5, n° 65, Belgrade, le 18 juin 1910 47 A. M. A. E., N. S., Serbie, vol. 5, n° 64, Belgrade, le 20 juillet 1908. Вид. детаљно: Д. Ђорђевић, „Образовање и распад четворне коалиције у Србији 1909. године“, Историјски часопис, vol. XI, Београд 1961, стр. 213—230. 48 A. М. A. Е., N. S., Serbie, vol. 5, n° 94, Belgrade, le 11 juillet 1911.

406

Душан Т. Батаковић

добио краљево одобрење, показала се погрсшном, јер је изостао резултат који би створио потребну већину његовој влади.40 Проценат радикалских гласача за обе странке, у поређењу с претходним изборима, опао је за 5,5 одсто, да би, први пут после 1903. године, спао испод 70 одсто укупног броја гласова. Међу радикалима се појавила и посебна, дисидентска лиета с којом су стари радикали, практично, поновили резултат из 1908. године, показујући због дисидентске листе одређену стагнацију (укупно 44,1 одсто). Мала померања унутар бирачког тела, показала су не само замор честим изборима, него и одређено незадовољство народа, пре свега радикалима, али је, због јаке традиције и одличне организације, њихов положај после избора остао стабилан. Старим радикалима под вођством Николе Пашића је од 166 мандата (чији је број од избора до избора варирао, повећавајући се постепено, сагласно порасту бирачког тела) приоало 84 мандата, плус 7 дисидената, самосталцима 38, либералима 22, напредњацима 12, а социјалистима два мандата. Укупно са 91 мандатом стари радикали су имали слабу већину, а Милован Ћ. Миловановић, дотадашњи председник владе, се пожалио француском посланику на изборни систем који онемогућава добијање стабилне већине.50 Опсгрукција је била једно од главних обележја српског парламентаризма у периоду 1903. до 1914. године. Опструкција је, као парламентарна пракса, иостала значајна тек 1907. године, када су је, уз прећутно садејство напредљака и либерала, користили посланици Самосталне радикалне странке. Тај метод показао се, после извесног времена, релативно успешним. Бескрајним интерпелацијама и другим одуговлачењима скупштинских седница, опозиција је онемогућавала редован рад Скупштине и продужење старог буџета за будући период. Ипак, пракса опструкције је додатно снажила навику да се честим распуштањем Скупштиие и новим изборима тражи излаз из блокаде, што је имало за последицу честе смене влада и њихову хроничну нестабилност.51 У парламентарној пракси Србије, било је и других метода који су одступали од уставом прописане процедурс. У буџетском праву, Стојан М. Протић, који је 1890-их зас-туиао француски иример, иасупрот рсшењу из Устава из 1888, а после 1903. године је истицао праксу усвојену у британском Дон.ем дому, који се, у знатној мсри, ве1) био одрекао контроле над буиетском политиком владе.52 Питањс буџета иије покретано ради контроле A. М. А. Е„ N ,S., Serbie, vol : 5, n° 56, Belgrade, le 2 mai 1912. sn A. M. A. E., N. S , Serbie, vol 5, n° 53, Belgrade, le 22 avril 1912. 51 Јаша Продаповић, „Одлагак.е Мародие ску шитине", ( 'риски кншжстт гласник, vol. XVIII, Београд 1913. 52 Војисаав С. . овановић, ..Парламентариа хроника", Ар.хнв :ui при/ше ч Оруштвепс наукс, vol. XIII, 'јсоград 1913, стр. 54—56; вид. (акође о буџету внше код: Vladislav Koyitch, Le Conlrole An budget en Serbie : These pour le doctoral, Paris 1920.

О парламентарној демократији у Србији, 1903-1914.

407

владе, него само као средство да се она обори из сасвим других разлога. Када је постојао компромис између две најјаче странке у Скупштини, као у децембру 1908. године, Скупштина је, на захтев министра финансија, продужила стари буџет на неодређен рок, тј. до усвајања новог буџета. Исто тако, Скупштина је 1912. године изгласала само укупиу суму буџета, осгављајући слободне руке влади приликом његове расподеле. ' !

ЗАКЉУЧАК Парламснтарна демократија у Србији у раздобљу омсђеиом Мајским прсвратом из 1903. и избијан>ем Првог светског рата 1914. годиие, како речито показују редовни и врло детаљни извешгаји посланика у Бсограду из двеју узорно демокрагских држава, Велике Британије и Француске, била је функционална и потпуно саображена захтевима демократске владавине. Поједине слабости, које су се огледале у утицају вануставпих, тзв „неодговориих чииилаца“„ попут завереничких група из 1903. и млађег крила из 1911. (организација „Уједињење или емрт“), чиниле су српску демократију повремено крхком, али и даље функционалном на свим нивоима власти. Одређене слабости, кад се упореде с кризамау нпр. Француској, јасно показују да је Србија, упркос томе што је сматрана „руралном демократијом“ у „рају сиромашних људи“, ипак била уставна и демократска држава, која је управо својим политичким слободама и ослободилачким тежњама постала привлачнатачка окупљања народа иа словенском југу уочи избијања „Великог рата‘\ Да није било чврстог уставног оквира парламентарне монархије и демократског устројства, Србија би гешко успела да се избори са серијама политичких и економских изазова, који су је пратили непрестано од 1903: царински рат (1906—1911), анексија Босне и Херцеговине (1908—1909), балкански ратови (1912—1913), као и превазилажењс кризе у лето 1914, изазвано „Уредбом о приоритету“, односно сукобом војних и цивилних власти.54 Србија „Периклове ере‘\ прозрачена пуним политичким слободама и истрајним културним и научним напретком, једно је од најважнијих раздобља у историји савремене српске демократије.

53 Милан М.

Стојадиновић, „Буџет за 1913. годину", Архив за правне и друшшве-

ие пауке, vol. XVI, Београд 1914, стр. 74-78. 'Ј D. Т. Batakovic, “La Main Noire (1911-1917): Гаппее serbe enlre democratie et autoritarisme“, Revue d'histoire diplomatique, No 2, Paris 1998, стр. 95—144.

Душан Т. Батаковић

408 Dusan Т. Batakovic

ON PARLI AM ANTARY DEMOCRACY IN SERBIA 1903-1914. PARTIES, ELECTIONS, POLITICAL FREEDOM

Summary Parliamentary democracy in Serbia at the time between the May coup of 1903 and the outbreak of out of the First World War in 1914, as eloquently show regular and very detailed reports of the officials of the two model democratic states, Great Britain and France, was a functional and completely fitting to the demands of the democratic rule. Certain weaknesses, which were seen in the influence of the non-constitutional, so called “irresponsible factors” such conspiracy groups of 1903 and younger wing of 1911 (organization “Unification or death”) were making Serbian democracy occasionally fragile but still functional on all levels of governance. Certain weaknesses, when compared with the crises in France for example, clearly show that Serbia, though considered a “rural democracy” in a “poor’s men paradise” was anyway a constitutional and democratic state which exactly with its political freedoms and liberation pursuits became an attractive point of gathering of South Slavs on the eve of the “Great War”. Had it not been for the solid constitutional framework of the parliamentary monarchy and democratic constitution, Serbia would have had difficulty in overcoming the fight with the series of major political and economic challenges which had been following it incessantly from 1903: the Customs war (1906-1911), annexation of Bosnia and Herzegovina (1908-1909), Balkan Wars (1912-1913) as well as overcoming of the crisis of summer 1914 caused by the Act of Priority, i.e. the conflict between the military and civilian authorities. Serbia of the “Age of Periclus”, lighted with full political freedoms and dynamic cultural and scientific prog, ss is one of the most important periods in the history of the contemporary Serbia.