O portretu Petra Velikog iz manastira Velike Remete

ТРИ ВЕКА

КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ 1713–2013

ЗБОРНИК РАДОВА СА НАУЧНОГ СКУПА Сремски Карловци, 1. новембaр 2013. Уредници Дејан Микавица и Драго Његован

Нови Сад, 2014.

Зборник радова са научног скупа

ТРИ ВЕКА КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ 1713–2013 издавачи Епархија сремска СПЦ Одсек за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду Мало историјско друштво – Нови Сад за извршног издавача др Драго Његован, председник Малог историјског друштва – Нови Сад организациони одбор Његово преосвештенство Епископ сремски Господин Василије (Вадић), председник др Драго Његован, председник Малог историјског друштва – Нови Сад, секретар Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима, координатор проф. др Дејан Микавица, шеф Одсека за историју, Филозофски факултет, Нови Сад протојереј ставрофор Душан М. Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији ма Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ у Београду протојереј ставрофор Јован Петковић, ректор Карловачке богословије научни одбор проф. др Дејан Микавица, председник проф. др Владан Гавриловић, заменик председника јереј мр Јован Милановић, професор Карловачке богословије мр Тијана Палковљевић, управница Галерије Матице српске др Драго Његован, виши научни сарадник, секретар рецензенти проф. др Ненад Лемајић проф. др Радош Љушић проф. др александар Касаш уредници проф. др Дејан Микавица др Драго Његован превод резимеа на енглески језик јереј Јован Милановић

ISBN 978-86-87513-35-8

др Владимир Симић Универзитет у Београду Филозофски факултет [email protected]

О ПОРТРЕТУ ПЕТРА ВЕЛИКОГ ИЗ МАНАСТИРА ВЕЛИКЕ РЕМЕТЕ Сажетак: Култ руског цара Петра Великог био је веома снажан међу словенским народима у 18. веку, а нарочито код Срба у Хабзбуршкој монархији. Видећи у њему моћног православног монарха и заштитника православља, обраћали су му се, као и његовим наследницима, са надом да ће их заштити од угњетавања и верског прогона који је спроводила римокатоличка црква. Отуда су дела са тематиком посвећеном овом владару, пре свега портрети, брижљиво чувана како у приватним домовима, тако и у манастирским просторима. Један такав портрет Петра Великог се током 18. и већег дела 19. века налазио у манастиру Велика Ремета, као показатељ чврстих и разгранатих веза овог манастира са руским двором и руском црквом. У раду се реконструише историја тог портрета, његовог настанка, преноса у Русију, као и других потоњих догађаја у вези са њим. Кључне речи: Петар Велики, портрет, култ, Велика Ремета, манастир, Русија, Хабзбуршка монархија.

Српска историографија је још раније забележила да се у фрушкогорском манастиру Велика Ремета у првој половини 19. века налазио један портрет руског цара Петра Великог. Његова појава је довођена у везу са верско-политичким везама и помоћи коју је тај манастир у дугом временском периоду добијао од руских владара и тамошње православне цркве.1 Претпоставка да је пор1 Чланак је резултат истраживања у оквиру пројекта „Представе идентитета у српској уметности и вербално-визуелној култури новог доба“ (бр. 177001), финансираног од стане Министарства просвете и науке Републике Србије. М. Костић, Култ Петра Великог код Руса, Срба и Хрвата у XVIII веку, у: Културно-историјска раскрсница Срба у XVIII веку: одабране студије, Загреб 2010, 94. Д. Медаковић, Прве штампане монографије српских манастира (1798–1859), у: Трагом српског барока, Нови Сад 1976, 46. Д. М. Ковачевић, Велика Ремета, прилог за историју манастира, Споменица историјског архива „Срем“, 4 (2005), 52.

611

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

трет стигао у манастир као поклон руских владара, у потпуности се уклапала у историјски идеализовану слику заштитничког односа руске државе према српској православној цркви у Османском царству и Хабзбуршкој монархији. Познато је да су током 17. и 18. века века калуђери манастира Велика Ремета често путовали у Русију ради прикупљања милостиње, о чему су сведочила сачувана архивска документа.2 То су наставили да чине све до дубоко у 19. век, носећи са собом привилегије манастира Раковице, што је пружало додатну гаранцију да ће им молбе бити услишене.3 Тај реметски портрет Петра Великог је био репрезентативног типа, великих димензија (112 х 81 цм), изведен у техници уља на платну, а на њему је руски цар био приказан до колена, главе окренуте улево, у полупрофилу, ослоњен десном руком о бок, а левом на владарски штап. И одећа у коју је био портретисан доприносила је његовој величајности: преко златно-жуте хаљине са појасом носио је мундир Преображенског пука, на глави крзнену капу, на рукама рукавице, а око паса мач. На грудима му је била окачена звезда Ордена Светог Андреја Првозваног, а преко десног рамена укосо падала плава лента. Тамна и неутрална позадина слике доприносила је да светли лик Петра Великог у полумраку манастирских келија сија светитељским сјајем. (Сл. 1) Први помен овог портрета јавља се у часопису Српска пчела или нови цветник из 1839. године у којем се наводи да се, заједно са портретом великог манастирског ктитора Андреје Андрејевића, чува у „гостоприемници“: 2 И за време владавине Петра Великог, током 1721. године, јеромонаси Вићентије и Арсеније одлазе у Русију да траже помоћ у књигама, одеждама и другим црквеним утварима, јер су њихове уништене приликом турске одмазде 1717. и 1718. године. Ст. М. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, Споменик СКА 53, Други разред 45, Сарајево 1922, 189–194. П. Штрасер, Ктитори и приложници манастира Велика Ремета, Сремски Карловци 2004, 7. Д. М. Ковачевић, Велика Ремета, прилог за историју манастира, 47. 3 Наиме, након пада Краљевине Србије 1739. године, братство манастира Раковице је пребегло у Велику Ремету, где су 14. септембра исте године раковички игуман Михаило и намесник Гаврило саставили уговор са реметским игуманом Данилом и намесником Мојсејем, о сједињењу ова два манастира у један са заједничким игуманом. С обзиром на то да су раковички монаси, захваљујући привилегијама додељеним од стране цара Петра за заслуге учињене руском двору приликом склапања мира са Турцима 1699. године, имали право да сваке седме године одлазе у Русију да сакупљају милостињу, након склапања уговора 1739. године, то право је почело да користи и реметско братство. Отуда се и 1846. године, када је црква доспела у веома лоше стање, игуман реметски Јован Јовановић обратио молбом за помоћ руском цару Николају I, позивајући се на грамату коју је император Петар Велики доделио братству манастира Раковице. Д. Руварац, Манастир Раковица и Ремета, Српски Сион (1906), 340–343. Овај уговор је објавио: Ј. Шафарик, Два писмена споменика који се тичу манастира Раковице код Београда, Гласник Српског ученог друштва 20 (1866), 229–235. Ст. М. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, 221–223.

612

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

„у североисточном углу ћелија лежи покрај други прилични соба повелика једна сала, у којој се покрај неколико изображени Карловачки Архиепископа почивши, и изображен Русијски Цар Петар велики налази, који са споменутим приложником монастирским Андрејевићем и сам као приложник најотличнију монастирску „гостопријемницу“ украшава. Недалеко од ове сале западно лежи и монастирска библиотека.“4 О изгледу и положају гостопријемнице у топографији реметских конака није много писано, али је познато да се под називом „гостилница“ или „гостиница“ овај простор појављивао као јасно дефинисан у топографији других фрушкогорских манастира. Током 18. века то су углавном биле скромно опремљене просторије, по правилу смештене у близини главног манастирског улаза, које су служиле за пријем и смештај путника и ходочасника. Крајем 18. и почетком 19. века ове просторије се све чешће називају „собе за госте“ и добијају свечанији карактер.5 Како је у наведеној забелешци речено да се ради о „повеликој“ сали, да се наслутити да је то била репрезентативна манастирска просторија погодна за патриотско и пропагандно деловање путем изложених слика. О могућем спољном изгледу тог дела манастирског здања сведочи графика приписана Захарији Орфелину Свети Димитрије из 1764. године, као и цртеж Хуга Хецендорфа из 1828. године.6 Међутим, како се током 19. века 4 О постојању портрета руског цара Петра у Великој Ремети известиле су и мађарске новине „Еленкор“, описујући у једном броју из 1838. године манастире на Фрушкој гори. У чланку се, уз претеривање, наводи како се поред поменутог портрета у истој сали чува и више портрета руских велможа. Српска пчела или Нови цветник, год. XI, Нови Сад 1840, 69–70. 5 М. Тимотијевић, Манастир Крушедол, књ. I, Нови Сад 2008, 172–173. 6 Познато је да је обнова од Турака порушених конака започела 1720. године када је братство започело да прибавља грађу. Као ктитор манастира 1722. године јавља се архиепископ Викентије Поповић, чијом заслугом су на северној страни сазидане три ћелије, две кухиње и засведене подрумске просторије испод њих. Радови на обнови и подизању конака извођени су и током 1724. и 1732. године. В. Матић, Архитектура фрушкогорских манастира: касносредњовековне црквене грађевине, Нови Сад 1984, 152, 160. Д. М. Ковачевић сматра да су радови на конацима текли следећим редоследом: најпре је ктиторством митрополита Викентија Поповића 1722. године саграђен део конака северно од цркве, затим су 1724. изведени радови на источном крилу под покровитељством игумана Григорија, а да је до 1732. скоро у целини довршено и јужно крило, трудом и трошком игумана Данила. Рад на западном крилу започет је 1735. године, а конаци су коначно били довршени између 1764. и 1771. године. Д. М. Ковачевић, Велика Ремета, прилог за историју манастира, 49, 54. О архитектури манастира на графичком листу приписаном Захарији Орфелину: O. Nedić, Grafičke predstave srpskih manastira kao izvorni podaci pri konzervatorsko-restauratorskim radovima, Zbornik zaštite spomenika kulture 9 (1958), 20–21.

613

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

уобличава нови простор верско-патриотске репрезентације – у свечаној сали поред трпезарије (данас зимска капела), на спрату конака са јужне стране – тако се у њега преносе и важни политички портрети. На основу инвентара из 1896. године сазнаје се да су ту своје место нашли, поред иконе Богородице, и портрети хабзбуршке царско-краљевске породице, затим престолонаследника Рудолфа и Стефаније, патријарха српског Германа Анђелића, архимандрита Авакумовића, ктитора Андрије Андрејевића и, на крају, руског цара Петра Великог.7 Овај репрезентативни портрет је очигледно био предмет интересовања путника и ходочасника с обзиром на популарност и историјски значај представљене личности, те отуда не изненађује што је нашао своје место у простору намењеном гостима.8 Тамо га је вероватно видео и руски гроф Алексеј Сергејевич Уваров је (1825–1884), археолог, један од оснивача Историјског музеја у Москви и дописни члан Санкт Петербуршке Академије наука, који је, путујући јужним крајевима Аустроугарске, 1873. године посетио и манастир Велику Ремету. Оку овог искусног истраживача и љубитеља старина није могао да промакне прелепи портрет Петра Великог који су му приказали као део манастирских старина, те је искористио прилику и фотографисао га. Како му је тада речено, по сачуваном предању, портрет је манастиру у стара времена поклонио лично руски цар Петар Велики, након што је, на повратку у Русију са свог првог путовања по страним земљама, у њему провео шест недеља.9 Вративши се у Русију, гроф Уваров није могао да заборави овај портрет, те га је годинама након тога спомињао, између осталог и своме колеги Владимиру Васиљевичу Стасову (1824–1906). (Сл. 2) Стасов је, иначе, био угледни руски уметнички и музички критичар, историчар сликарства и културни радник, од 1856. године запослен у Царској јавној библиотеци у Санкт Петербургу (будућој Националној библиотеци Русије), на послу сабирања грађе о животу руског цара Николе I. Током 1872. године прешао је у Уметничко одељење 7 АСАНУК, Фонд Инвентари и допуне инвентара црквених општина и манастира, Велика Ремета 1896. 8 О интересовању за такву врсту историјско-патриотских слика током 19. века сведочи и белешка Вука Караџића о томе како су путници са радозналошћу долазили у манастир Врдник да би у трпезарији видели велику зидну слику Косовског боја коју је 1776. године извео Амвросије Јанковић, или у манастир Јазак у чијој трпезарији је била представљена смрт цара Уроша. В. Ст. Караџић, Српски рјечник: истолкован њемачким и латинским ријечима, Беч 1818, 440. 9 Вероватно је на основу тог казивања Владимир Качановски касније саставио текст у којем је пренео тврдњу Уварова. В. Качановский, Петр Великий в Сербии, Древняя и новая Россия, Т. 15 (1879), 17–19.

614

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

библиотеке бавећи се до краја живота сакупљањем и истраживањем рукописа руских писаца, уметника и композитора.10 На Стасовљеву молбу, Уваров је 1878. године поклонио Царској библиотеци фотографију реметског портрета, придруживши је тада већ великој збирци фотографија портрета Петра Великог која се ту налазила. Стасов, попут Уварова, није могао да прикрије изненађење новооткривеним портретом и веродостојношћу и експресијом лика приказаног владара: „…и ја сам, као и он, био задивљен српским портретом. У поређењу са њим, портрети великог императора из периода његових зрелих година чинили су се слабим и безначајним због начина на који је било представљено његово лице. На српском портрету, лице је било тако реалистично да га је таквим замишљао свако ко је изучавао личност Петра I, не само историју и рад већ и његова оригинална писма, белешке, разговоре и друга документа свакодневног и интимног живота. У том новом српском портрету црте лица су исте као и на другим, бољим портретима који га приказују у каснијем добу али су неупоредиво изражајније, јаче осликавају личност.“11 Портрет је изазвао интересовање шире научне јавности, па је тако 1879. године Владимир Качановски објавио о њему чланак у којем је изнео низ важних података о његовом пореклу и историји. Ту је на основу приложничког записа на полеђини портрета показао да је он у манастир Ремету стигао тек 1821. године, као дар Павла и Наталије Панајотовић, брачног пара из Сремских Карловаца.12 Појава портрета руских владара у српским грађанским кућама у 18. и 19. веку није била реткост, о чему сведочи више забележених примера. О томе како је овај портрет, који је својим квалитетом и димензијама превазилазио стандарде грађанског сталежа, доспео у посед породице Панајотовић не може 10 Опсежан Стасовљев животопис дат је у: А. К. Лебедев, А. В. Солодовников, В. В. Стасов, Москва 1982, 26–31, 38–42. О Стасовљевом ангажману у Царској јавној библиотеци и раду на увећању збирке слика Петра Великог: О. Д. Голубева, В. В. Стасов, Санкт-Петербург 1995, 59–80, посебно 66–67. 11 В. В. Стасов, Сербскій портретъ Петра Великаго, Историческій Вѣстникъ, VIII (1882), 208. 12 Качановски је забележио 1818. годину као време када је портрет доспео у манастир, али се вероватно радило о штампарској грешци, на коју је касније указао В. В. Стасов. Приложнички запис на полеђини слике био је забележен брзописом, црним мастилом на папирној траци прилепљеној на платну портрета, и гласио је: „Во свое и своихъ поминаніе преннесоша жителя Карловичка Павелъ и супруга его Наталіа Паніѡтовичъ стѣй ѡбытели Реметы. Лѣта Гдня 1821 в 22 маіа“. В. Качановский, Петр Великий в Сербии, 17–19.

615

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

се ништа са сигурношћу рећи, иако не треба искључити наследство као једну од вероватних могућности.13 Преносом у манастир портрет је стекао статус култног предмета пред којим су се верници из околине молили као пред чудотворном иконом. По сведочењу које је прибележио Качановски, за време храмовне славе, као и за време великих хришћанских празника, православни Срби би из цркве одлазили у игуманове одаје да се поклоне слици Петра Великог. Приступајући слици благочестиви Србин би се прекрстио изговарајући речи: „Ти си наш спасилац!“, а затим би је целивао. Предања везана за овај портрет, као и његова лепота, навели су круг историчара и археолога око Стасова да учине све што је у њиховој моћи да портрет некако допреме у Русију, те да га на тај начин спасу од неизвесне судбине у оронулом манастиру.14 Неколико месеци касније, почетком 1880. године, Стасову се указала могућност да пропутује више словенских земаља ради прикупљања цртежа за књигу на којој је дуго радио, посвећену словенским орнаментима у старим рукописима. Поменуто дело, у којем су заслужено место пронашли и српски орнаменти, касније је успешно привео крају и 1884. године објавио у Санкт Петербургу, под насловом „Славянский и восточный орнамент по рукописям древнего и нового времени“. После Прага и Кракова, у мају 1880. кренуо је из Беча за Београд паробродом низ Дунав. Током пута, како је сам посведочио, уживао је у велелепној реци и живописним панорамама ових словенских крајева. Иако је имао мало времена на располагању одлучио је да одвоји један дан и да из Београда оде до манастира Ремете, који је затекао у жалосном стању (Сл. 3): „Велика Ремета је најстарији и најзначајнији од свих српских манастира Фрушке Горе, али уједно и најсиромашнији. Он је далеко од таквих богатих манастира као што су, на пример, Крушедол и Гргетег. У ризници првог чувају се читаве гомиле древног српског блага, небројено много изузетно важних рукописних јеванђеља у сребрним и златним масивним повезима, митре српских владика посуте бисерима и драгим камењем, кафтани старих кне13 Више угледних грађана из 18. века поседовало је портрете руских владара, што се у контексту династичког патриотизма детаљније разматра у: М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности: приватни живот Срба у Хабзбуршкој монархији од 17. до 19. века, Београд 2006, 513–514. Панајотовићи (Панајот, Панаотовићи) помињу се као цинцарски трговци у различитим местима Угарске све до краја 19. века. Познато је да се међу оснивачима и приложницима Карловачке гимназије 1790. године нашао и извесни Алекса Панајотовић. Д. Поповић, О Цинцарима: прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1998, 282, 424–426. 14 В. В. Стасов, Сербскій портретъ Петра Великаго, 209.

616

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

жева и књегиња од сомота и свиле извезени српским мотивима (најбољи и најлепши од свих је кафтан књегиње Љубице); у манастиру Гргетег је мноштво најновијих и савремених драгоцености, пошто у том манастиру одувек живи управник свих манастира Фрушке Горе – архимандрит, помоћник карловачког архијереја. Манастир Велика Ремета је једна потпуна рушевина и потпуно запуштено место. Ка њему као да су зарасли сви путеви и како се пењеш ка њему, сваким краком све више у планину са муком се пробијаш уским стазама где се једва провлачи дубоко испресецана колона кочија и где на сваком кораку, са десне и леве стране, путника и његову пратњу засипају дивље зарасле гране старих стабала шљиве, лешника, кестена и букве. Најзад, ето и самог манастира. Налази се усред глувог густиша, и та мала зараван која се простире око његових зидина, која је очигледно некада била рашчишћена, сада је као необријана брада, зарасла у ретку, никакву траву. Уђите у двориште и срешћете се са призором напуштене, одавно ненастањене окућнице. Висеће галерије које окружују средње двориште искосиле су се на својим стубовима, њихове решетке су једва до пола целе, кровови од ћерпича у жалосном стању, а зидови покривени плеснима и влагом. [...] Видело се да је црква Св. Димитрија одувек била у оскудици са средствима, да није могла да изнутра ослика своје зидове тим богатим фрескама, са густим, јарким златним позадинама, каквима је на пример била осликана, од врха до дна, знаменита, дубоко карактерна, оригинална црква Благовештења у Крушедолском манастиру. У Великој Ремети нема ни редова изрезбарених дрвених седишта на којима монах може и да седи, а када захтева служба и да стоји по неколико сати узастопно, одупирући се лактовима о високе греде са обе стране. Њен иконостас, са дуборезним царским дверима из каснијег периода, али још увек уским, као у прошлости, био је украшен само шареним комадићима фолије, а и тај украс био је чудо братији по томе што се над извијеном линијом потамнелих царских врата по фризу одозго пружао раскошно украшен дугачки натпис који говори тачно ко је и када украсио цркву таквим богатим задивљујућим украсима. Најлепши, најважнији и најзначајнији у целој цркви – то је био резбарени дрвени полијелеј, од светлог дрвета, који се спуштао од средишта куполе на дугачкој гвозденој шипци, и који је својом лепом формом несвесно привлачио погледе поштовалаца националне старине. Остали предмети и црквене сасуде су скромни и нису привлачили пажњу. Одежде су биле од најобичнијих похабаних материјала. Крстови и свећњаци гласно говоре о давној беспомоћности манастира и његових случајних и ретких посетилаца. Ипак, при свему томе, на престолу у олтару сам нашао једно јеванђеље из 16. века исписано руком српским писмом, које је било испуњено 617

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

тако рафинираним орнаментима у злату и бојама на маргинама и имало толико лепа арапска заглавља и позадине, да сам ја пре свега пожурио да детаљно прегледам тај рукопис и да прецртам одатле све што сам могао за свој велики атлас. Орнаменти овог рукописа тамо заузимају почасно место. Међутим, тај рукопис је једини из те епохе, а остали су новији и нису значајни.“15 Стасова су у манастиру примили игуман Евлогије Кузмановић и монах Исидор Јовановић, једини преостали чланови братства које се, у бекству од беде, расуло по околним манастирима.16 Било је ту, како примећује, и неколико старих жена и деце који су обављали домаће послове.17 Као важан гост Стасов је лепо примљен, игуман га је провео по манастиру, показао му ризницу са старинама, а потом га одвео „на галерију“ да види предмет који је овог путника највише интересовао. Стасов је био очаран, како сам описује своја осећања приликом сусрета са портретом: „И усред те некакве српске манастирске дивљине и сиромаштва успео сам да видим најбољи портрет највећег и најгенијалнијег Руса – Петра Великог. Требало је само да бацим поглед на оригинал портрета о којем ми је две године раније причао гроф Уваров да бих се уверио да је преда мном заправо најбољи и најизражајнији портрет нашег првог цара, и по времену и по величини духа. Када ме је после обиласка манастира отац Евлогије на крају одвео у своју одају, на врху, на галерији, тако сиромашну и скромну као што је и читав манастир, украшену по зидовима лошим портретима претходних игумана Ремете и, та15 В. В. Стасов, Сербскій портретъ Петра Великаго, 209–210. Цитиране делове текста превела је са руског на српски језик Љиљана Марковић-Лучић, на чему јој искрено захваљујем. 16 О Евлогију Кузмановићу се зна да је био игуман Велике Ремете два пута: на том положају је извесно већ 1875. године и остаје све до 1885. године, када је на чело манастира дошао Георгије Курјак. По смрти Георгија опет је преузео управљање манастиром све до 1896. године. Те године је на лични захтев пензионисан, одређена му је пензија од 600 форинти која се имала исплаћивати из манастирске благајне, а добио је и дозволу да станује изван манастира. Управљање манастиром је препустио јеромонаху Серафиму Винчићу, јазачком пострижнику, који се задржао на месту реметског настојатеља све до 1902. године. Н. Нинковић, Инвентар манастира Велика Ремета из 1896. године, Споменица историјског архива „Срем“ 8 (2009), 173. 17 Братство манастира Ремете су 1878. године чинили игуман Евлогије Кузмановић, јеромонах Методије Љубинковић, један ђак и седам „душа служитеља“. Д. М. Ковачевић, Велика Ремета, прилог за историју манастира, 51–52. Стасов је вероватно погрешно запамтио или записао име оног реметског монаха, јер се он у писму владици Герману од 20. октобра 1880. године потписује као Јанићије Јовановић. Музеј Српске православне цркве у Београду (надаље скр. Музеј СПЦ), инв. бр. 6896

618

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

кође, занимљивим савременим портретом Андреје Андрејевића, који је 1735. године направио звоник у манастиру, био сам задивљен огромном сликом великог господара, тим тамним, мутним портретом, у лошем, поцрнелом раму, који је насликао неки осредњи, непознати сликар лошим бојама, али је носио све изванредне одлике портрета насликаног по истинском оригиналу, заправо, по самом Петру Великом. Сакупљајући из свих крајева света, већ више од 20 година, гравиране портрете Петра I за колекцију Санкт Петербуршке јавне библиотеке видео сам неколико стотина таквих портрета; видео сам, такође, и мноштво уљаних портрета Петра Великог у Русији и у разним европским музејима и колекцијама; видео сам велику збирку портрета Петра I изложених на московској сверуској изложби 1872. године, али ниједан од њих (осим два – из Царског Села и Ермитажа) није ми био задовољавајући, нити ми је у толикој мери изгледао као верна представа личности Петра Великог. Притом, чак и та два која сам сада само поменуо – из Царског Села и Ермитажа – представљају Петра I као још увек младог, лепог и пријатног човека, чији изглед и форма нису ни близу онима које ми повезујемо са сликом његове моћне личности. У српском портрету одједном ми се приказало нешто сасвим друго, нешто потпуно неочекивано, нешто што ми није пренела фотографија грофа Уварова. Боје и сликарска техника тог портрета нису лепи, нити одају таленат, тако да руке, тело и одећа уопште нису добро насликани (очигледно је да је радио различит сликар од оног који је сликао главу), али та глава, то лице, те очи, тај поглед, обрве, израз били су такви какве нисам видео ни на једном другом портрету тог човека. Било је ту нечег тако моћног, страшног, непоколебљивог и застрашујућег, таква енергија духа и такав древни обичај доминације и задобијања покорности, који никада нису могли пасти на памет том осредњем, несрећном сликару, и могли су бити изнедрени само из тог ужасног, моћног, генијалног [цара] који се у том тренутку уживо налазио пред њим и његовим платном. Ја сам био дубоко импресиониран и још више убеђен у то да портрет мора да дође у Русију. Узалуд сам тражио у угловима портрета некакав натпис, монограм, годину – ничег није било. Узалуд је отац Евлогије тражио по манастиру и најзад донео сунђер и воду; узалуд смо прали портрет тражећи испод слоја прљавштине некакав потпис – ништа нисмо нашли.“18 Игуман Евлогије, забринут за будућност и одржање манастира, надао се да би руски путник могао да осигура неку помоћ, те је, са том надом, без много премишљања прихватио предлог Стасова да се портрет Петра Великог, ако 18 В. В. Стасов, Сербскій портретъ Петра Великаго, 212–213.

619

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

се створе услови, пренесе у Санкт Петербург. Након тога, Стасов се вратио у Београд где је о истој ствари разговарао и са митрополитом београдским Михаилом (1826–1898), који је такође изјавио да ни он не би имао ништа против преноса поменутог портрета у Русију. Додао је и то да ће, ако му се у вези са тим неко из Русије буде обратио у одговарајућој службеној форми, употребити сав свој утицај да обезбеди сагласност управе фрушкогорских манастира. Стасов се тих дана сусрео и са Стојаном Новаковићем, српским министром просвете, са којим је обилазио старинарнице, и захваљујући којем је у једној открио изванредно очувану колорисану литографију реметског портрета Петра Великог. Њен аутор је био Адам Стефановић, познати српски сликар и литограф, који је током 1870/71. године, заједно са Павлом Чортановићем издао више графика са темама из српске историје. Њих двојица су 1871. године у новинама „Застава“ (бр. 4. и 45) објавили оглас у којем су најавили нову серију литографија са приказима знаменитих историјских личности и догађаја, а међу њима и представу Петра Великог, руског цара. Судећи по потпису на листу, Стефановић је овај портрет ипак извео сам, објавивши га у штампарији Хајнриха Герхарда у Бечу.19 Стасов је ову колорисану литографију одмах купио, а потом је поклонио Царској јавној библиотеци у Санкт Петербургу. Истражујући касније утврдио је да се ради о изузетно ретком листу, посведочивши да више никада није видео неки други примерак. Приметио је и да се одећа цара Петра на литографији разликовала од оне на портрету, што је сматрао последицом потамнелих боја на оригиналној слици.20 Убрзо по повратку у Санкт Петербург Стасов је обавестио своје колеге о договорима које је постигао, те се у читаву ствар укључио и Константин Петрович Победоносцев (1827–1907), који је управо у то време, 24. априла 1880. године, постављен на место обер-прокурора Светог синода руске цркве. (Сл. 19 Иако је Стасов процењивао да је литографија настала око средине 19. века, архивски извори ипак говоре супротно. Лист, дакле, није могао настати пре 1871. године, само девет година пре Стасовљеве посете Београду. Више о Адаму Стефановићу и његој графичкој делатности: М. Врбашки, Литографије Павла Чортановића, Зборник Матице српске за ликовне уметности 29/30 (1993/1994), 135–136. Н. Кусовац је објавио димензије овог графичког листа (52,8 х 69 цм), али и димензије приказа (47,5 х 62,2 цм). У: Н. Кусовац, Адам Стефановић: (1832-1887), Зборник за ликовне уметности 2 (1966), 337–338. О потписима у дну листа је посведочио Стасов, забележивши да на левој страни у дну стоји „Издаје А. Ј. Стефановић“, док је у средини текст „Druck v. Gerhart. Wien“. В. В. Стасов, Сербскій портретъ Петра Великаго, 214. Нешто мало биографских података о Хајнриху Герхарду (Heinrich Gerhardt) налази се у: Allgemeines Lexikon der bildenden Künstler: von der Antike bis zur Gegenwart, begründet von Ulrich Thieme und Felix Becker, Bd. 13, Leipzig 1920, 451. 20 В. В. Стасов, Сербскій портретъ Петра Великаго, 214. В. В. Стасов, Галлерея Петра Великого въ Императорской публичной библїиотекѣ, Санкт-Петербург 1903, 117.

620

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

4) То је био својеврсни положај „министра црквених дела“, како га је у једном писму назвао митрополит Михаило, јер га је на то место именовао сам цар, коме је директно био подређен и коме је једино подносио извештаје. По положају и значају био је у рангу било ког другог министра, изузев што није имао одговорност према председнику владе. Као обер-прокурор, Победоносцев је присуствовао седницама Синода руске цркве, водио и контролисао његов рад, давао предлоге и износио своје мишљење о различитим црквеним питањима, и пред цара износио све предлоге и закључке Синода. Као особа са широким овлашћењима и огромним утицајем служио је као посредник између Синода и највише власти, а с обзиром на његове конзервативне политичке и династичке ставове, као и личне везе са царем Александром III, Победоносцев је био особа од изузетне важности.21 Победоносцев је упутио званично писмо београдском митрополиту Михаилу у којем је изнео молбу у вези са портретом, онако како је то раније било договорено са Стасовим. (Сл. 5) Данас није познато да ли је то писмо негде сачувано, али оквирно о његовом садржају сазнајемо из другог писма, сачуваног у препису Радослава Грујића, које је митрополит Михаило упутио бачком епископу Герману Анђелићу (1822–1888). Из њега се види да је Победоносцев, „по жељи вишега места“, замолио митрополита Михаила да посредује код братства манастира Велике Ремете, што је овај и учинио: „Држим да ће бити врло корисно да се браћи Русима ово тражење испуни, зашто ће бити пристојна награда обитељи било да се портре пошле да се сними копија, па врати оригинал, било да се музеју археолошком подари, тако да се копија врати ман. Ремети за спомен.“22 Победоносцев је у митрополиту Михаилу имао поуздану особу, пре свега јер је овај био кијевски ђак, ватрени русофил и заговорник панславизма. Због таквих својих ставова огорчено се противио српској државној политици коју 21 Константин П. Победоносцев је био чувени правник, професор емеритус Московског универзитета и приватни учитељ синова цара Александра II – царевића Николе и Александра (потоњег цара Александра III). Као утицајна политичка личност тог времена уживао је велики углед, али и био омражен у јавности. Победоносцев је био огорчени противник либералних политичких идеја, конзервативац и славенофил руског типа, који је панславизам посматрао из угла руских стратешких интереса. J. D. Basil, Konstantin Petrovich Pobedonostsev: An argument for a Russian state church, Church History, Vol. 64, No. 1 (1995), 44–47. M. C. Wren, Pobedonostsev and Russian Influence in the Balkans, 1881–1888, The Journal of Modern History Vol. 19, No. 2 (1947), 133–139. 22 Музеј СПЦ, инв. бр. 6896

621

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

је кнез, а потом краљ Милан Обреновић водио у правцу чвршћег везивања за Аустроугарску. Годину дана након ових догађаја, 18. октобра 1881. године, указом кнеза Милана митрополит Михаило је разрешен дужности црквеног поглавара, а мало потом је отпутовао за Русију где је, уз политичку и финансијску подршку, са Николом Пашићем правио планове за династички преврат у Србији.23 Митрополит Михаило је писмо проследио епископу Герману Анђелићу, који је у то време вршио функцију администратора Архиепископије карловачке и Митрополије српске, уместо остарелог и болесног патријарха Прокопија (Ивачковића) који је убрзо отишао у пензију.24 (Сл. 6) На тај положај га је 18. децембра 1879. године именовала угарска влада, односно министар просвете и црквених дела Агоштон Трефорт, што је владици Герману створило много непријатеља, како међу високом јерархијом, тако и међу либералима окупљеним око личности Светозара Милетића, ватреног славенофила. Владика Герман је био препознат као „човек угарске владе“ што га је као етикета пратило до краја живота, и услед чега је доживео низ тешких и непријатних тренутака.25 Управо из тог разлога није било могуће Победоносцеву да ступи у директан контакт са њим, већ је замолио за посредовање политички блиског београдског митрополита. Митрополит Михаило се одмах заложио код владике Германа за ту ствар, јасно износећи своје разлоге што указује да међу њима и није постојало толико неразумевање у вези са политичким околностима у којима су се обојица налазила.26 Замоливши га да препоручи манастирском братству да прихвате руску понуду, како због обећане награде, тако и због важности неговања добрих политичких веза са том моћном православном државом, писао му је следеће: 23 А. Л. Шемјакин, Митрополит Михаило у емиграцији, Зборник историјског музеја Србије 31 (2003), 223–237. 24 Д. Н. Петровић, Патријарх карловачки Герман Анђелић и његово доба (1822/1882-1888), Сремски Карловци 2008, 77–84. 25 Д. Н. Петровић, Патријарх карловачки Герман Анђелић, 87–92. О сукобима у политичком животу Срба у Угарској у том периоду, више у: А. Раденић, Борба за политичка права у Јужној Угарској, у: Историја српског народа, књ. VI-1, Београд 1983, 497–505. 26 О улози патријарха Германа Анђелића у животу београдске митрополије након изгнанства митрополита Михаила: С. Вуковић, Стварање нове више јерархије после насилног уклањања митрополита српског Михаила, у: Живот и дело митрополита Михаила (1826– 1898), Димитрије Стефановић (ур.), Београд 2008, 6–13. О односу митрополита Михаила према аустроугарској политици, руским славенофилима и српском питању: Д. Берић, Митрополит Михаило и Аустроугарска: 1875-1880, у: Исто, 197–202.

622

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

„Молим Вас да изволите наредити да се тај споменик који је важан за Русе пошље нам, па ако желите да се оригинал врати, да се сними копија, а ако оригинал уступате Руском музеју да изволите јавити какву би награду зато требало дати ман. Ремети? Овај Господин који Вам [је] лично предао писмо, Руски је дописник, и ја сам га нарочито замолио, да дође до Вашега Високопреосвештенства.“27 У одговору владици Герману од 20. октобра 1880. године, сачуваном такође у препису Радослава Грујића, реметски игуман Евлогије се сагласио са жељом Победоносцева замоливши да се у спомен на великог руског владара Петра Великог, и очувања његове меморије у манастиру који је издашно помагао, у Русији изради копија портрета и да се допреми у манастир, а оригинал да остане на располагању руској науци: „Слика Великога Петра поклоњена је нашем манастиру, иста је чувана [и] уважавана као највећа светиња у манастиру Вел. Ремети и тако да негледајући на древност тој картини она је до сада потпуно сачувана. Сада заиста жао нам је што растављамо се, али не можемо да не испунимо жељу Рускога цара и покровитеља свих Словена, тако исто и жељи Вашег Високопреосвештенства у понизности задоста учинити желимо.“28 Портрет је издат на реверс поверљивом лицу – господину Никанору Васиљевићу, који је лично требао да га однесе приликом свог путовања у Русију. Он је извесно тако и учинио, јер је након неког времена у Велику Ремету стигла копија портрета Петра Великог, али, изгледа, и поменута новчана надокнада, о чему би могли да сведоче радови на оправци манастира изведени током 1881. године.29 Пo приспећу у Санкт Петербург портрет Петра Великог је на лични захтев цара Александра III откупљен за Царски Ермитаж, где је био изложен у Галерији Романових, а већ 1882. године по њему је у Паризу израђен графички лист.30 И данас се налази тамо (инв. бр. ERZH–2213), и има важно место у 27 Музеј СПЦ, инв. бр. 6896 28 Исто 29 Д. М. Ковачевић, Велика Ремета, прилог за историју манастира, 52. 30 В. В. Стасов, Сербскій портретъ Петра Великаго, 214. Ксилографију је начинио један од чланова породице Панемекер, највероватније Франсоа, али могуће је да се радило и о његовом сину Стефану. Објављена је у истом броју часописа у којем је и наведени Стасовљев чланак о српском портрету Петра Великог.

623

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

збирци портрета Петра Великог јер се верује да спада међу најверније приказе лика руског цара. Његово уметничко порекло није довољно разјашњено, односно сматра се да вероватно припада кругу портрета насталих почетком 18. века, по узору на изгубљени портрет који је начинио француски сликар Луј Каравак (1684–1754).31 И Караваков портрет је изгубљен, па се данас о њему зна посредством графичког листа француског гравера Пјера Габријела Ланглоаа из 1784. године, на којем стоји запис да је настао по Караваковом уљаном портрету. Том графичком портрету сличан је и лик Петра Великог, на уљаном портрету из Поморског музеја у Санкт Петербургу, дело непознатог сликара. На њему су владарева поза, положај тела, израз лица и експресивност, савршено једнаки онима на поменутој француској графици, с том разликом што цар ту није представљен у оклопу, већ у свом гардијском мундиру. Тај уљани портрет послужио је и као предложак за један графички лист из Ермитажа, који је по цртежу Ф. Кинела извео руски гравер А. Афанасијев. Сви они у основи као извор за приказ лица Петра Великог имају изгубљени Караваков портрет. На реметском портрету су поза и црте лица Петра Великог идентични онима на графикама Ланглоа и Афанасијева. Дмитриј А. Ровински је сматрао да Петар Велики на реметском портрету има „безобзирно-зверски“ израз, верујући да он ту није насликан уживо, већ да се радило о копији Караваковог дела коју је начинио неки лош сликар.32 Ипак, сравњујући овај портрет са гипсаним одливцима царевог лица, воштаним бистама и статуама, Стасов је показао да је то можда један од највернијих приказа лика славног руског монарха. Штавише, био је уверен да је радећи на свом графичком листу Ланглоа у ствари копирао реметски портрет. Читаву ствар је додатно закомпликовао тврдњом да је реметски портрет настао као заједничко дело два различита сликара, од којих је онај бољи сликао лице, а слабији тело и руке.33 У каталогу Ермитажа данас стоји да је овај реметски портрет дело непознатог средњоевропског сликара, немачке школе. 31 Наиме, ступивши у службу Петра Великог као дворски сликар, Каравак је током друге деценије 18. века насликао више царевих портрета, од којих је онај настао 1716. године послужио као модел за неколико потоњих уљаних и графичких копија. Каравак је цара могао портретисати приликом његовог повратка у Русију, када је, путујући кроз немачке земље, неко време боравио у Бад Пирмонту и Хавелбергу. Н. Собко, Французскіе художники въ Россіи в XVIII веке: живописецъ Людовикъ Каравакъ, Историческій Вѣстникъ, VIII (1882), 139–142. О проблему атрибуције реметског портрета у односу на Караваков расправљано је и у: Художественные сокровища России, Т. III, Санкт Петербург 1903, 45, 106. 32 Друга непоуздана претпоставка говори о томе да је у време када је Каравак радио свој портрет, цара портретисао још неки уметник чији је дело касније необичним путевима стигло до Сремских Карловаца. Д. Ровинский, Матерiалы для русской иконографiи, III, Санкт-Петербург 1884, 6. 33 В. В. Стасов, Галлерея Петра Великого, VIII–IX, 16–17.

624

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

Што се тиче копије портрета она је у манастиру заузела место оригинала, о чему сведочи инвентар из 1896. године, а како је време пролазило било је све мање сведока ове необичне трансакције.34 Копија (дим. 112 х 84,5 цм) је једнако добро вршила своју патриотско-пропагандну функцију, тако да нико није примећивао разлику у сликарском квалитету у односу на оригинал. (Сл. 7) Први, а потом и Други светски рат, који су драматично изменили оквире политичког и културног живота српског народа додатно су допринели усложњавању историје овог портрета. Наиме, након пада Краљевине Југославије 1941. и њене окупације од стране Немаца и њихових сарадника, манастир Велика Ремета, као и читав Срем, потпали су под управу квислиншке Независне државе Хрватске (НДХ). Српски православни манастири су се нашли на удару војних власти претрпевши велико разарање и пљачку. Таква судбина је посебно погодила Велику Ремету, која је темељно опљачкана, а затим разрушена. Међу историјским и уметничким благом које је из манастира однесено у Загреб, била су и два портрета – Андреје Андрејевића и Петра Великог. Њих је 10. септембра 1941. године из манастирског салона преузео др Владимир Ткалчић у име комисије Хрватског државног музеја за умјетност и обрт.35 У Загребу су чувани све до 1946. године када је тамо отишла српска државно-црквена комисија која је требало да изврши попис и преузимање културно-историјског блага које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Један од чланова те комисије и представник Светог Синода СПЦ био је др Радослав Грујић, угледни истраживач српских старина, редовни професор Београдског универзитета и дописни члан Српске академије наука. Грујић је мало пре тог био неосновано оптужен за сарадњу са окупатором те кажњен губитком грађанских права, изгубивши тако могућност да се пред државним властима појављује у својству јавне личности у процесу повраћаја опљачкане црквене имовине. У његовој оставини у Музеју патријаршије СПЦ налази се и попис откривених 34 Н. Нинковић, Инвентар манастира Велика Ремета, 183. Изражавам захвалност господину Жарку Димићу, управнику Архива САНУ у Сремским Карловцима, што ми је скренуо пажњу на постојање овог портрета. 35 Музеј СПЦ, ОРГ. бр. 1342. (Popis predmeta iz manastira Velika Remeta, prema Zakonskoj odredbi Poglavnika broj LXXVIII-135-Z.p od 12. V. 1941 i odredbi Ministarstva Nastave 24323/41) До доласка хрватске комисије 10. септембра 1941. године добар део манастирских драгоцености је већ био покраден или уништен. Др Владимир Ткалчић је од усташког заповедника манастира преузео само 60 предмета из цркве, ризнице и библиотеке, а из салона само два портрета. Од књига је преузео неколико „србуља и рукописних дела“, а манастирска архива и преостала добра су пропала. Д. Давидов, Страдање фрушкогорских манастира 1941–1945, у: Фрушкогорски манастири, Београд 1990, 198–202.

625

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

предмета у загребачким музејима.36 На том списку наведени су и поменути реметски портрети, које међутим, комисија никада није преузела, већ су и после тог времена остали у Загребу.37 Како је смрћу Радослава Грујића 1955. године Музеј Српске православне цркве остао без јединог истинског познаваоца несталог културног блага, при чему је комунистички режим неговао изразито непријатељски став према православној цркви, а манастир Велика Ремета се мукотрпно и споро обнављао, портрет Петра Великог више нико није помињао, и он је током наредних неколико деценија лагано тонуо у историјски заборав. Формирањем Музеја Срба у Хрватској 1946. године, као посебног одељења унутар Музеја за умјетност и обрт, портрет је постао део велике и разнородне збирке предмета из православних цркава у Србији и Хрватској спасених од уништења у рату. Током реформи 1963. године Музеј Срба у Хрватској је ушао у састав Повијесног музеја Хрватске, а тиме је и портрет уведен у инвентарне књиге те институције.38 Портрет Петра Великог је на светло дана поново изнела Вера Борчић 1978. године када га је уврстила, описала и репродуковала у каталогу збирке слика Одјела Срба у Хрватској. Оно што никоме, па ни њој није било јасно јесте откуда се портрет руског цара обрео у тој збирци, када је на основу документације и инвентарног броја на полеђини слике било јасно да је пореклом из манастира Велике Ремете. Читаву ствар је додатно компликовало одсуство било каквих поузданих архивских података о постојању таквог портрета у поменутом манастиру.39 Након што је ово посебно српско одељење угашено, а предмети интегрисани у друге збирке Хрватског повијесног музеја, 29. маја 1984. године извршен је још један повраћај предмета који су након рата задржани у Загребу као похрана Српске православне цркве, а који су припадали Епархији

36 О биографији Радослава Грујића: С. Милеуснић, Радослав Грујић, у: Енциклопедија српске историографије, Сима Ћирковић, Раде Михаљчић (ур.), Београд 1997, 336–337. 37 Музеј СПЦ, ОРГ. картице 1946. год. 38 Портрет Петра Великог (инв. бр. 629) и Андреје (Јакова) Андејевића (инв. бр. 628) уписани су у „Inventarnu knjigu ikone i slike“ на страни 218. као похрана Српске православне цркве из манастира Велике Ремете. V. Borčić, Zbirka ikona Odjela Srba u Hrvatskoj, Zagreb 1974, 5. R. Kusturica, Zbirka srpskih knjiga od XV do sredine XIX stoljeća, Zagreb 1972, 5–6. 39 V. Borčić, Zbirka slika Odjela Srba u Hrvatskoj, 50–51, kat. br. 102.

626

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

сремској: међу њима и портрети Петра Великог и Андреје Андрејевића.40 Тако се преко Сремске Митровице и манастира Гргетега, портрет Петра Великог вратио у Велику Ремету, о чему постоје усмена сведочанства данас ретких сведока, попут реметског игумана Стефана. Од тада па до данас он поново стоји изложен, заједно са портретом Андреје Андрејевића, у истом манастирском салону у којем се и некада налазио. Тиме се окончала бурна историја портрета на којем су се преламали толики различити догађаји кроз које је Карловачка митрополија пролазила током 19. и 20. столећа, при чему су истакнуте личности које су се појављивале као актери у овом великом заплету, својим деловањем, понашањем и речима одлично илустровале сложене везе између елите Срба у Аустроугарској, њихових сународника у Кнежевини Србији, и, коначно, истоверних савезника у Русији.

40 Комисијски Zapisnik o izvršenoj primopredaji (бр. 59/4–84 од 29. 05. 1984.) сачињен у Повијесном музеју Хрватске у Загребу и потписан од стране чланова српске и хрватске комисије потврђивао је да се поменути предмети, похрањени у Повијесном музеју Хрватске, имају предати Епархији сремској, изузев две иконе на стаклу које су забуном предате Епархији пакрачкој, а чији повраћај ће бити тражен редовним путем (допис Повијесног музеја Хрватске Епархији славонској у Пакрацу, бр. 59/5–84 од 11. 6. 1984). Чланови комисије са српске стране били су протојереј Драгољуб Стојановић и ђакон Душан Симин као представници епархије сремске, и Мирјана Лесек, у својству представника Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици. Са хрватске стране у примопредаји су учествовали Зора Гајски, библиотекар, Јелена Борошак–Маријановић и Јанко Јеличић, кустос и препаратор Повијесног музеја Хрватске, и Мирко Кратофил, библиотекар Југословенске академије знаности и умјетности. Пренос предмета је обављен камионом регистарских табли SM 100–385 без милицијске пратње. Овом приликом изражавам велику захвалност колегиници Александри Кучековић на томе што ми је скренула пажњу на овај документ, као и госпођи Ели Јурдани из Повијесног музеја Хрватске на подацима који су додатно разјаснили историју портрета у послератном периоду.

627

Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“

Прилог бр. 1: Писмо митрополита београдског Михаила епископу Герману Анђелићу из 1880. године (Музеј Српске православне цркве у Београду, инв. бр. 6896, препис Р. Грујића) Ваше Високопреосвештенсто, Побједоносцев министар церковних дела у Русији по жељи вишега места, врло усрдно подноси молбу, да изволите учинити услугу, ради науке. Жеља је археолога Руских да добију портре Цара Петра, који се налази у манастиру Велике Ремете, које је видио путник Стасов[љевић] у мају месецу ове године. Молим Вас да изволите наредити да се тај споменик који је важан за Русе пошље нам, па ако желите да се оригинал врати, да се сними копија, а ако оригинал уступате Руском музеју да изволите јавити какву би награду зато требало дати ман. Ремети? Овај Господин који Вам лично предао писмо, Руски је дописник, и ја сам га нарочито замолио, да дође до Вашега Високопреосвештенства. Држим да ће бити врло корисно да се браћи Русима ово тражење испуни, зашто ће бити пристојна награда обитељи било да се портре пошле да се сними копија, па врати оригинал, било да се музеју археолошком подари, тако да се копија врати ман. Ремети за спомен. Очекујући ову братску услугу надам се да Г. Никанор донети нам именовану горе слику Цара Петра Великог. Препоручем Вашим молитвама и љубави с поздравим. Остајем вашега В...сокопреосвешт во Христу брат А Б. М. Михаил

628

В. Симић: О портрету Петра Великог из манастира Велике Ремете

Прилог бр. 2: Писмо игумана Велике Ремете Евлогија Кузмановића епископу Герману Анђелићу од 20. октобра 1880. године (Музеј Српске православне цркве у Београду, инв. бр. 6896, препис Р. Грујића) Ваше Високопресвештенство, Милостивјејши Господине и Архипастирју Наша света обитељ Вел. Ремета, у подножју Фрушке горе, у стара времена, имала је од Царева Руски годишњу припомоћ у новцу, јер иначе као убоги манастир, није се могао издржавати без помоћи Православни Царева Руски. Исти је манастир 1010. године основан, и милостињом добротворних христијана издржаван. Слика Великога Петра поклоњена је нашем манастиру, иста је чувана [и] уважавана као највећа светиња у манастиру Вел. Ремети и тако да негледајући на древност, тој картини она је до сада потпуно сачувана. Сада заиста жао нам је што растављамо се, али неможемо да не испунимо жељу Рускога цара и покровитеља свих Словена, тако исто и жељи Вашег Вископреосвештенства у понизности за доста учинити желимо. Наша је жеља да Г. Никанор сам собом слику у Петроград однесе, и његовом Царском Величанству Руском Цару преда с тим да се копија за спомен пошаље. Ми смо наше жеље саопштили Г. Никанору Васиљевићу, од кога смо и реверс узели. јесмо Вашега Високопреосвештенства у највећој понизности у Ман. Вел. Ремети смирени молитвеници 20 октобра 1880 године Евлогије Кузмановић игуман Јанићија Јовановић јеромонах

629

Vladimir Simić, Ph. D University of Belgrade Faculty of Philosphy [email protected]

ABOUT THE PORTRAIT OF PETER THE GREAT FROM THE MONASTERY VELIKA REMETA RESUME The cult of the Russian Tsar Peter the Great was very strong among Slavic people in the 18th century, and especially among the Serbs in the Habsburg Monarchy. Having seen a powerful Orthodox monarch and a protector of Orthodoxy in him, they spoke to him and to his heirs, with the hope that they would protect them from the oppression and religious persecution that was conducted by the Roman Catholic Church. Hence the works dedicated to this ruler, portraits above all, have been carefully kept in private collections as well as in monastic chambers. One such portrait was of Peter the Great, which was kept in the monastery Velika Remeta during 18th and for the most part of the 19th century, as a demonstrator of multiple firm relationships of this monastery with the Russian Court and Russian Church. In this paper, the history of the portrait, its emergence, transfer to Russia, as well as other later events related to it, are reconstructed. Key words: Peter the Great, portrait, cult, Velika Remeta, monastery, Russia, Habsburg Monarchy

630

Сл. 1. Непознати сликар, Петар Велики, уље на платну, средина 18. века (© The State Hermitage Museum, St. Petersburg. Photo by Vladimir Terebenin, Leonard Kheifets, Yuri Molodkovets)

Сл. 2. Владимир Васиљевич Стасов, фотографија 1894.

Сл. 3. Манастир Велика Ремета, фотографија Рехницер 1885.

Сл. 4. Александар В. Маковски, Константин Петрович Победоносцев, уље на платну, 1899. (© Руски Музеј, Санкт Петербург)

Сл. 5. Рафаило Момчиловић, Митрополит Михаило Јовановић, уље на платну, 1896. (© Народни музеј, Београд)

Сл. 6. Непознати сликар, Патријарх Герман Анђелић, уље на платну, између 1882. и 1888. (© Патријаршијски двор у Сремским Карловцима)

Сл. 7. Непознати сликар, Петар Велики, уље на платну (копија), 1881/82. (© Манастир Велика Ремета)