Odnos prema crkvenom društvu u Dekameronu

Univerzitet u Sarajevu Filozofski fakultet Odsjek za romanistiku / Italijanski jezik i književnost

SEMINARSKI RAD Iz italijanske književnosti

TEMA: Odnos prema crkvenom društvu u Dekameronu

Mentor:

Student:

Ass. Aida Čopra

Tatjana Nikolić

Sarajevo, decembara 2015.

Sadržaj: 1. 2. 3. 4.

Uvod ………………………………………………………………………………….2 Odnos prema crkvenom društvu u Dekameron ………………………………………3 Zaključak ……………………………………………………………………………..6 Literatura ……………………………………………………………………………...7

1

Uvod Bokačo, otac moderne italijanske novele, svojim delom Dekameron postavio je temelje savremene beletristike. Njegova umetnička snaga ne stoji u izmišljanju novih događaja, jer svakako u pričama koje se ovde nalaze objedinjene mogu se naći tragovi srednjevekovne pripovedačke književnosti. No sada znatno izmenjene, dopunjene, oblikovane i, što je velika novina, smisleno povezane u celinu temom, sadržajem i opštom porukom. Svaka novela je za sebe mala drama sa definisanom glavnom radnjom, detaljno okarakterisanim likovima, kao i pažljivo opisanom okolinom u kojoj se sve odvija. Kaže se da je Dekameron epopeja ondašnjeg društva, sa širokim rasponom likova, stajališta, uopšte tačnom slikom vremena o kojem govori. Upravo zato, iako je imao jednu novu formu ali i stil različit od njegovih prethodnika, sada već udaljen od onoga verskog idealizma i spušten u realnost, Dekameron je italijanskom društvu predstavio situaciju koje su oni već bili svesni i tako je brzo bio prihvaćen s njihove strane. Sam srednji vek nameće pitanje vere kao nezaobilazno kako u svakom aspektu života, tako i umetnosti. Stoga i sam Bokačo nije mogao da ne da svoj komentar I doprinos definisanju stanja tog perioda. Nova, probuđena, svest koja se formirala u slojevima društva učenih ljudi, već je odricala moć koju je posedovala crkva. Bokačo, koji se nalazio upravo na tom prelazu u jedno novo doba, samosvesti o značaju pojedinca i njegovoj samodovoljnosti, morao je neizbežno formirati sopstveni stav. Pišući Dekameron u svom zrelom dobu, ali još uvek daleko od pomisli na smrt koja u čoveku budi želju za pokajanjem, znajući ko su mu uzori i u kom se smeru tadašnja kultura razvijala, može se već pretpostaviti kakav stav je zauzeo. A i sam ambijent u koji smešta svoje likove i njihov odnos prema situaciji u kojoj se našla Firenca, ide u prilog formiranju novog mišljenja o pitanjima pobožnosti i ispovedanja vere. Izgubljeni red i moralna nečistoća, prouzrokovali su božiju kaznu, opomenu, gde kuga, kao veliki potop iz Starog Zaveta, dolazi da pročisti Firencu. Umesto da se okrenu asketizmu i molitvi za spas, Bokačovi likovi, 7 devojaka i 3 mladića, biraju da poslušaju savete lekara, dakle ljudi od nauke, povuku se u prijatne seoske krajolike i prepuste ovozemaljskim uživanjima. Ali šta je to tačno na njega uticalo i šta je izrazio kroz njih?

2

Odnos prema crkvenom društvu u Dekameronu “Ako sada otvorimo Decamerone i pročitamo prvu novelu, čini nam se da smo pali sa oblaka, pa se pitamo sa Petrarcom: “Qui come venn'io e quando?”. To nije evolucija, to je katastrofa, odnosno revolucija, koja je preko noći izmenila svet. Tu je srednji vek ne samo negiran nego i ismejan.” (Sanctis, 1955: str.210) Tako pregled Dekamerona u svojoj Povjesti talijanske književnosti započinje Sanktis, na samom početku već jasno ističući kakav je uticaj to delo imalo na društvenu stvarnost perioda u kome je stvoreno. Naravno ne može se potpuno isključiti pretpostavka da Dekameron ustvari zaključuje proces ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja u kojem su učešće uzeli i njegove kolege, uzori i prijatelji, Dante i Petrarka. Pretpostavke da li se ovakav pristup mogao očekivati ili ne ostavimo sada po strani. Bilo kako bilo, Bokačo je svojim delom napravio priličnu pometnju. Odgurnuvši sva pravila koja je srednjevekovno društvo usvojilo, kako u književnosti, tako i po pitanju morala, on je stvorio delo koje se protivi konvencijama da je bilo šta što je zemaljsko u isto vreme i sveto. “Vreme priviđenja i zagrobnih užasa polako zalazi. Bokačo prima stvarnost onakvu kakva jeste, sva u brzom zbivanju, opisuje ljude i njihova dela onakve kakvi su, oslobođeni srednjevekovnog misticizma i usresređedni čisto na zemaljske poslove.” (Декамерон, 1958: str.32) Takvo razmišljanje nije bila novina koju je on uveo, društvo tog perioda već je bilo zalutalo u bespuće greha, na šta su ukazivali i njegovi prethodnici. Razlika je u tome što on nije posegao za onim udaljenim, trascendentnim, svetovima da bi kroz njih opominjao društvo na greške koje čine, ili se kolebao u nemoći da dosegne visine, ali ni da potpuno prihvati ono prizemno, već je svoje pisanje prilagodio surovoj realnosti i prezentovao ju je pomalo odsutno i polusvesno. To dolazi iz činjenice da onaj srednjevekovni mistični svet, izvan prirode i čoveka, upravo zbog svoje preteranosti nije mogao naći odraza u stvarnosti. (Sanctis, 1955, str.213) U ovom veku čuli su se mnogi napadi na iskvarene običaje, naročito kod papa I sveštenstva, koji su svojim primerom pobijali vlastito učenje. Ta pokvarenost nije bila borbena negacija hrišćanskog nauka, bila je, ustvari, ravnodušnost i slabljene moralnog osećaja. U takvom svetu i kultura je morala doživeti obrt. Intelektualnom pojedincu legendarni, čudotvorni i fanatični dio tog sveta morao se činiti neozbiljan kao što su izgledale propovedi sveštenstva, koje oni svojim delima nisu potkrepljivali. “Biti vernik predstavljalo je, pre, slavu najsnažnijih umova; biti nepoverljiv značilo je, sada, biti kulturan duh” (Sanctis, 1955: str.214) Kultura ostaje izvan tog sveta, umesto da se njemu prikloni i pokuša 3

da ga izmeni, ona svoje delovanje usmerava upravo na užitke. U okviru nje se nalazi Bokačo. On nije superioran duh koji na društvo gleda sa povišene tačke, otkrivajući njegove dobre i loše strane savršenom i strogom svešću, on se oseća istovetan sa društvom u kojem živi. S njime iz italijanske književnosti nestaje intimnost, sabranost, ekstaza, nemirna dubina misli, onaj unutarnji duhovni život pun fanatizma i misterije. (Lozovina, 1909: str.262) Život se penje na površinu, izglađuje i prolepšava. Duhovni svet nestaje, nastaje prirodni svet. A u njemu niko nije zaštićen. Priroda likova iskazuje se često preko verske tematike, prisutne u svim aspektima dela. Iako on svom delu ne daje duhovnu dimenziju i ne bavi se kritikom religioznog sveta, ali nadovezujući se na tradiciju kritike sveštenstva, koja je veoma zstupljena u tom periodu, ne izostavlja da uputi poneku opasku na račun licemerja crkvenih ljudi i njihovog nedoslednog ponašanja. (Ferroni, 2005: str.174) Već u prvoj noveli se, pored glavne predstave o praktičnoj laži i izopačenju, javlja situacija koja je u direktnoj vezi sa religijom. Naime: Ser Čapelto nađe se, teško bolestan, u drugoj zemlji i odluči da lažnom ispovešću prevari jednog pobožnog kaluđera, kako bi ga, iako je bio veoma iskvaren čovek, nakon smrti počeli smatrati za sveca. (Декамерон, 1958: str.63) Pomfilio, lik koji pripoveda ovu priču, pokazuje da se ljudi previše uzdaju u rasuđivanje običnog čoveka, čak više nego Boga, te da razuman čovek ne može više gledati na sveštenstvo kao uzvišeno ili privilegovano, već na skup besposlenih ljudi, koji tu postoje samo da bi u ime Boga donosili odluke i presude, bile one pogrešne ili ne. Već u drugoj noveli se još jasnije opisuje stanje u kome se svestenštvo nalazilo u samom Rimu, Jevrejin Avram zbog stalnog nagovaranja prijatelja da se preobrati u superiorniju religiju, hrišćanstvo, odluči da ode u Rim da bi, uverivši se kako to sve izgleda na licu mesta, sam prosudio. Vraća se u Pariz i prelazi na hrišćanstvo. (Декамерон, 1958: str.75) Naravno, uzrok tome nije njegovo oduševljenje u pogledu načina života tamošnjeg sveštenstva i samog Pape, već upravo suprotno. Ono što on opisuje su požuda, pohlepa, zavist, arogancija, slične i još gore stvari koje vladaju tim krugovima, ali zapravo sama činjenica da se hrišćanstvo održava i širi uprkos takvim namesnicima, po njemu odražava njegovu moć. Iako je Crkva bila korumpirana, naročito u epicentru, sama religija je sveta i pravedna. Čak ni nesveti poglavari crkve, ne mogu da spreče Svetog Duha da obavlja svoj 4

posao. Ovim Bokačo stavlja do znanja da se on ne protivi Bogu, i ne negira postojanje religije, već način njenog propovedanja. Nije samo korumpiranost crkve na njegovoj meti. Takođe se raspravlja i o sveštenstvu koje se odaje požudi i ispunjavanju primitivnih, ovozemaljskih potreba, iako su se biranjem svog poziva upravo toga odricali. Prva novela trećeg dana govori o Masetu koji se pretvara da je nem, kako bi postao vratar u jednom ženskom manastiru. Odjednom sve kaluđerice pokušavaju da ispune njihove nečiste zamisli sa njim, svaka verujući da je ona jedina i da nema načina da on otkrije drugima njenu tajnu. (Декамерон, 1958: str.225) Takođe, četvrta novela trećeg dana govori o sličnoj tematici, naime: Kaluđer don Feliče uči fratra Pučia kako će putem nekakvog pokajanja doći do blaženstva. Pučio se predano odaje tom pokajanju, dok za to vreme don Feliče zauzima njegovo mesto i provodi se sa njegovom ženom. (Декамерон, 1958: str.247) Opet, pored toga što je njihova glavna poruka, naglašena upravo temom koja je izabrana za taj dan, pamet i veština, niko nije ostaje van čistih i nečistih igri. Nije se mogla zaobići svima poznata činjenica da ljudi, ma kakav njihov položaj bio, nisu zaštićeni od sopstvene prirode, te da će učiniti sve da dobiju ono što žele. Priča o mladoj časnoj sestri u drugoj noveli devetog dana, otkriva kako je lako suditi drugome, ne obraćajući pažnju na ono što sami činimo. Ali i kako je manastirski ambijent skrovito utočište razvrata i pokvarenosti, ogovaranja, zavisti, prepredenosti i svega onoga što je u suštoj suprostnosti sa parolom svetosti i moralnosti: Pošto su druge monahinje saznale da jedna mlada opatica, Isabeta, potajno viđa jednog igumana, odluče da je razotkriju pred igumanijom. Jedno veče kada su bile sigurne da je ona sa ljubavnikom, odu do igumanijine sobe da bi joj pokazale šta se dešava. Ali i sama igumanija je bila u društvu jednog sveštenika, a u mraku dok se oblačila, umesto vela na glavu stavi sveštenikovo donje rublje. Dok je Isabetu ispitivala pred ostalim monahinjama, primetile su njen čudni veo, pa stoga igumanija dozvoljava Isabeti da se vrati svom mladom ljubavniku, kako bi opravdala samu sebe i učinila isto. (Декамерон, 1958: str.701) 5

Zaključak Bokačo možda jeste bio indolentan prema tadašnjim dešavanjima, u smislu da nije želeo čitaocima pružiti velike moralne pridike, već ih jednostavno zabaviti. Kod njega samo društvo je protagonist, društvo koje samo sebe kritikuje svojim postupcima, društvo koje su široki osvešćeni umovi već poimali kao iskvareno. Kod njega Crkva nije sveta. Sami sveci su samo ljudi, koje je neko izdvojo iz grupe, prilično nasumično i verovatnije je da su oni bili veći grešnici od većine onih koji ih poštuju i slave. Sveštenstvo koje je podnosilo zakletvu Bogu i ljudima o pridržavanju nepisanim i pisanim pravilima moralnosti i asketizima, sa ciljem da služe kao primer, da budu vodiči razuzdanoj masi, te da se na kraju priključe Bogu u njegovim najvišim odajama, su zapravo retko bili ono za šta su se predstavljali. Kao i danas, sve se to veoma dobro znalo, samo se odlučilo šutati. Kao i danas uvek se nalazio neko ko će istupiti iz gomile i izneti istinu. Bokačo nije izvršio kritiku religije, več je napravio jednu slikovnicu karaktera ljudi, slaveći njihovu dosetljivost, ali sa druge strane ističući neispravnosti. Svi slojevi društva, različita zanimanja, manje ili veće sposobnosti, i još mnoge karakteristike koje prave razliku, ali u osnovi povezuju ih ljudske potrebe i primitivne želje, koje navode na krive puteve, čak i one koji bi trebali biti sveci među grešnicima.

6

Literatura: 1. Бокачо, Ђовани (1958) Декамерон / Уводни есеј: Др. Ерос Секви, Нови Сад, Браство и јединство 2. De Sanctis, Francesco (1955) Povijest talijanske književnosti, Zagreb, Matica Hrvatska 3. Lozovina, Vinko (1909) Povijest talijanske književnosti: Prvi dio – Starije doba (500 – 1600), Zagreb, Matica Hrvatska 4. Ferroni, Giulio (2005) Istorija italijanske književnosti: I tom, Podgorica, CID 5. Dotti, Ugo (2011) La revoluzione incompiuta / Il “Decameron” di Giovanni Boccaccio: la societa’ come protagonist, Torino, Biblioteca Argagno 6. Amore, Cortesia, Religione nel Decameron,

http://www.michelececchini.it/saggi/saggio_5.htm (15.12.2015.)

7