Particip prezenta u Ispovestima Žan-Žaka Rusoa

811.133.1’366.573

Tatjana Samardžija Grek Univerzitet u Beogradu Filološki fakultet u Beogradu

PARTICIP PREZENTA U ISPOVESTIMA ŽAN-ŽAKA RUSOA Sažetak: U Ispovestima Žan-Žaka Rusoa čak 85% participa prezenta funkcioniše kao apozitiv (apposition, attribut libre), kome je svojstvena izrazita mobilnost u složenoj rečenici. Na taj način particip prezenta, premda sintaksički i semantički podređen imenici, najčešće nalazimo na istim mestima u složenoj rečenici koja karakterišu i gerundiv kao prilošku odredbu. Stoga ovi glagolski oblici na –ant često sa u odnosu na sadržaj glavne rečenice stiču ista priloška značenja, poput kauzalnosti, adversativnosti, kondicionalnosti ili simultanosti. Bez obzira na to, particip prezenta razlikuje se od gerundiva time što glagolski sadržaj interpretira kao svojstvo subjekta i time ga adjektivizuje. Ključne reči: particip prezenta, gerundiv, apozitiv, pridev, imenski dodatak, Ispovesti, ŽanŽak Ruso

1. Uvod Poređenje participa prezenta i gerundiva predmet je brojnih analiza koje u nejednakoj meri uzimaju u obzir njihovo latinsko poreklo, dijahronijski razvoj, distribuciju, funkcionisanje i semantičke razlike. U ovom radu ispitujemo neka sintaksička i semantička svojstava participâ prezenta u Ispovestima (1782, 1789) Žan-Žaka Rusoa, te ih poredimo sa karakteristikama gerundivâ u istom delu. Predmet naše pažnje jesu parametri relevantni za oba ova oblika: • Učestalost participa prezenta (u daljem tekstu: PPR) i gerundiva (u daljem tekstu: GER) u Ispovestima; • Sintaksičke funkcije PPR i GER, te njihova zastupljenost u korpusu; • Položaj PPR i GER u složenoj rečenici (inicijalni, medijalni i finalni); • Varijacije značenja glagolske lekseme u participu prezenta i gerundivu i • Tekstualna uloga PPR i GER, koja proizlazi iz vrednosti svih prethodnih parametara. Najdublji, iako sažet uvid u problematiku analize i poređenja PPR i GER nalazimo kod V. Draškovića1: on još 1956. godine podvlači temeljnu razliku PPR i GER, koja počiva na razlici sintaksičkih funkcija koje obavljaju. Međutim, O. Halme (Halmøy 1 Drašković 1956; Halmøy 2003 i 2008.

153

2003) izgradiće na istim osnovnim postavkama kao i V. Drašković, kao i na temelju studije H. Getrupa iz 1977. godine, svestranu analizu brojnih karakteristika GER i PPR, koja predstavlja dosad najsveobuhvatniji prikaz njihovih sličnosti i razlika. Naša statistička analiza korpusa glagolskih oblika na –ant pokazuje da su PPR (47%) znatno češći od GER (29,8%). Isto tako, podaci ukazuju da je najveći broj PPR u funkciji apozitiva (85%). Kada je reč o mestu PPR i GER u složenoj rečenici, inicijalna i finalna pozicija ujednačene su kod PPR, dok je značajno više GER u postpoziciji nego u antepoziciji. Naš korpus potvrđuje (v. npr. Halmøy 2003) da položaj u rečenici utiče na tekstualno značenje PPR (npr. uzrok, objašnjenje, posledica) i GER (npr. inicijalni položaj GER vremenske odrednice, finalni položaj za GER u izražavanju nasumične simultanosti). Najznačajnija naša zapažanja odnose se na varijacije u značenju glagolske lekseme zavisno od toga da li je reč o PPR ili GER. Kao što ćemo videti, u značajnom delu korpusa participi prezenta jednog istog glagola teže ka određenim značenjima glagola, dok gerundivi istog glagola poprimaju u rečenici više ili manje izmenjeno značenje; kao da su neka značenja glagolske lekseme svojstvenija participu prezenta, a druga gerundivu. Analiza pokazuje da neke inače vrlo zastupljene lekseme nikada nisu upotrebljene u PPR, već samo u GER, ili obrnuto. Cilj je ove analize da ukaže na prirodu ove restrikcije.

2. Particip prezenta i gerundiv u korpusu Ispovesti. Analiza predstavljena u ovom radu zasnovana je na celokupnom tekstu Ispovesti (Confessions) Žan-Žaka Rusoa (319  687 reči), koji smo analizirali koristeći korpus Frantext2 Univerziteta u Nansiju. Kao što analiza predstavljena u ovom radu zahvata samo GER i PPR, iako je deo kompleksnijeg prpoučavanja svih oblika na –ant, na isti je način i korpus relevantan za ovaj rad deo primarnog i sveobuhvatnijeg korpusa koji sačinjavaju svi oblici na –ant u Ispovestima, tj. pored participa prezenta i gerundiva, i deverbalni pridevi na –ant u muškom rodu jednine (tipa ce goût naissant), imenice izvedene iz participa prezenta, kao i predlog durant koji je poreklom particip prezenta. Od toga je za ovaj rad relevantan korpus od 1531 oblika na -ant, od kojih 937 pripada participu prezenta, sa ukupno 250 lema koje se prosečno javljaju 3,77 puta, dok se 594 oblika odnosi na gerundiv, a oni uključuju 212 lema sa prosečnom učestalošću 4,85. Naša analiza nedvosmisleno potvrđuje brojčanu prevlast participa prezenta nad gerundivom (937 PPR prema 594 GER), i time potvrđuje neke skorašnje analize rađene na drugačijoj vrsti korpusa3. Jedan od često analiziranih4 parametara, značajqn i za razumevanje tekstualnog značenja PPR, jeste i položaj PPR odnosno GER u rečenici. U ovom radu uzeta su u obzir tri položaja: inicijalni, kada se jedan od ova dva oblika nalazi ispred subjekta i glavnog glagola; medijalni, kada se GER ili PPR nalaze iza subjekta ili nekog tematizovanog 2 http://www.frantext.fr/dendien/scripts/regular/7fmr.exe?CRITERE=INTEGRAL_MDP;OUVRIR_ MENU=MENU_INTEGRAL;;ISIS=isis_bbibftx.txt 3 Escoubas-Benveniste et alii 2012. 4 Gettrup 1977; O. Halmoy 2003; Kindt 2003; Combettes 2003; Herslund 2000; Halmoy 2008, itd.

154

adverbijalnog elementa u inicijalnom položaju, a ispred glagola; finalni, kada GER ili PPR slede upravni glagolski oblik. Prema našim statističkim podacima, gerundiv se u trima položajima javlja sa sledećom učestalošću: Inicijalni položaj gerundiva: 178 (30%) Medijalni položaj: 112 (18,80%) Finalni položaj: 304 (51,29%) Kada je u pitanju položaj participa prezenta u rečenici, izdvojili smo kao relevantnu funkciju apozitiva5 (796 upotreba; fr. attribut libre, apposition), kada je PPR najbliži GER: Inicijalni PPR: 314 Medijalni PPR: 193 Finalni PPR: 289 Predstavljeni statistički podaci ukazuju na to da se gerundiv u ovom delu značajno češće javlja u finalnom nego u inicijalnom položaju, dok se PPR neznatno češće javlja u inicijalnom nego u finalnom položaju, a participska rečenica dvostruko češće u inicijalnom položaju.

3. O semantičkim i sintaksičkim razlikama PPR i GER Kad je reč o poreklu PPR i GER u francuskom jeziku, jasno je da su oba oblika potekla od dve različite latinske glagolske kategorije6, koje su se već u VIII veku7 morfološki slile u jedinstven starofrancuski oblik na –ant. Vidljivo je, kao što podvlači O. Halme, da je neizdiferencirani oblik na –ant u starofrancuskom imao i očiglednu vrednost substantiva (de son vivant, à son corps défendant) kao i latinski gerundijum; međutim, ta se interpretacija kasnije izgubila8, a u savremenom francuskom je neprepoznatljiva. Oblik na –ant nastavio je da funkcioniše dvojako, pri čemu mu prethode različiti predlozi, da bi se en fiksirao tek u XV veku. I pored toga ili baš zbog toga, čak i posle eliminacije svih ostalih predloga u gerundivu osim gramatikalizovanog en, i dalje je veoma teško razlikovati particip prezenta i gerundiv jer en nije obavezno.9 Tako 1647. čuveni francuski gramatičar Vožla (Vaugelas) piše da „gerundivi imaju oznaku [tj. en] koju stavljaju ispred sebe proizvoljno [...] a najčešće je i ne stavljaju“10. Tokom čitavog perioda srednjeg veka, čini se da u najvećem broju slučajeva nije moguće funkcionalno ni oblički razgraničiti „potomke“ 5 Apozitivi se „naknadno dodaju već određenim pojmovima. To im daje izvesnu samostalnost u odnosu na reči kojima se dodaju, i u tome se za njih, u istoj meri u kojoj i za apozicije, može naći opravdanja terminu d o d a c i.“ Stevanović, § 55, str. 54. 6 Reč je o latinskom participu prezenta s nastavcima –ans, antis; -ens, entis; -iens, ientis s jedne, te, s druge strane, o gerundijumu ili glagolskoj imenici na –andi,-o, koja daje kose padeže latinskom infinitivu. Ova dva oblika su se morfološki stopila u jedan, koji je očuvao funkcije participa i gerundijuma. V. i Carvalho 2003. 7 V. Drašković 1956: 80. 8 V. i Le Bidois 478. 9 Obradović 2000: 17. 10 Remarques sur la langue française, I, 315, u Drašković 1956: 85.

155

latinskog PPR i gerundijuma jer „preovlađuje čas gerundijumska, čas participska priroda ovog oblika. [...] To znači da se dva latinska oblika nisu funkcionalno slila ni kad je jedan morfološki isti oblik poticao od njih.“11 Poređenja radi, analiza Ž.-Ž. Frankela iz 1989. predlogu en daje mesno značenje; tačnije, en smešta proces glavne rečenice u okvire zadate glagolom u gerundivu, pa je tako moguće uporediti oblik il chante en travaillant sa, recimo, il chante en prison ili il chante en public.12 Ž. i R. Lebidoa (1968) smatraju da je gerundiv jedna od upotreba „oblika na – ant“, dok je druga participska „jer, zapravo, taj glagolski oblik [...] igra, pod jednom maskom, dve semantičke i sintaksičke uloge, koje mogu biti veoma različite13“. M. Vilme (Wilmet 2007: 313)  osporava mišljenje Vagnera i Penšona (Wagner et Pinchon, Grammaire du français classique et moderne, 1962, § 548), po kom „predloška sintagma zvana ‘gerundiv’, koja ima vrednost priloške odredbe, naprosto postaje ‘particip prezenta’ uveden predlogom en“, te ukazuje na neke značajne razlike u sintaksičkom ponašanju PPR i GER. Da li zaista postoji gerundiv bez en? Ili se PPR i GER jasno razlikuju? U jednoj od temeljnih studija koje razmatraju sličnosti i razlike PPR i GER, H. Getrup (1977) odbacuje ovo i danas neretko mišljenje, po kom „gerundiv ne postoji u savremenom francuskom jeziku“14 i pokazuje da među njima postoje i distribucionalne (tj. funkcionalne) i semantičke razlike. Međutim, još 1956. godine V. Drašković ističe da se „glagolski prilog [tj. PPR15] i gerundijum mogu podudariti u značenju, mada se [...] dva oblika i tada funkcionalno dosta razlikuju“ (str. 90). Time on jasno podvači osnovnu liniju razgraničenja između PPR i GER: „glagolski prilog se odnosi na neko ime (imenicu ili zamenicu), a gerundijum se odnosi na glagol“ (str. 88). Da je naš romanista jasno sagledao ovu temeljnu razliku potvrdiće studija O. Halme (Halmøy 2003) o gerundivu u francuskom jeziku, koja preuzima Getrupove rezultate i iznosi nove argumente autorke u prilog razdvajanju GER i PPR. Sve dosadašnje studije pokazuju da, pored homonimije potekle iz slivanja dva različita latinska oblika, postoje u sinhroniji dva osnovna uzroka za nemoć mnogih lingvista da jasno raščlane funkcije i upotrebna polja PPR i GER: 1) Prvi i brzo prepoznatljiv razlog za to jeste često isticano slično kontekstualno značenje GER i PPR, koje proističe iz logičkog odnosa sadržaja glavne predikacije i gerundivne/participske konstrukcije. Tako Vartburg i Cumtor 1947. godine u svojoj sintaksi savremenog francuskog jezika tvrde da GER izražava „dve osnovne vrednosti“, a to su simultanost i način (1947: 250), pri čemu je GER koji izražava simultanost jednak vremenskoj rečenici. Kao drugostepena značenja GER autori navode uzrok i koncesiju, kao i kondicionalnost, adversativnost i koncesivnost. Već na sledećoj strani, govoreći o PPR, autori kažu sledeće 11 V. Drašković 1956: 80. 12 Franckel 1981: 169, u Obradović 2000: 89. 13 Str. 474. 14 Takvo je mišljenje Arne-Johana Henriksena (Arne-Johan Henrichsen, „Quelques remarques sur l’emploi des formes en –ant“) sa kojim se H. Getrup nipošto neće složiti (Gettrup 1977: 211). 15 Premda ne vidimo kako struktura podređena imenici može biti „prilog“, i da pri tome poreklom vodi od latinskog participa prezenta.

156

(1947: 251): „Particip na –ant služi da izrazi odnos između dve radnje koji je vremenske (simultanost ili posteriornost) ali i, veoma često, logičke prirode. U pitanju je logički odnos koji izražavaju uzročne, dopusne i kondicionalne rečenice.“ Slično Vartburgu i Cumtoru, Ž. i R. Lebidoa za GER kažu sledeće: «  Između sredstva, načina, čak i simultanosti, s jedne strane, i uzročnosti, s druge, odnos je tako prirodan, a duh tako lako klizi od prvog značenja ka poslednjem, da i gerundiv može i te kako da ukazuje na uzrok, poput participa.“ (476) Malo dalje, participu prezenta oni pripisuju temporalno značenje koincidencije, te iz nje proizašle vrednosti sredstva, načina i uzroka (str. 480, 481). Nepouzdanost kriterijuma priloškog značenja jasno čitamo iz tumačenja koje daje Marko Papić (1984: 122): „Svaki particip, izražen ili ne (pri tom se naravno ne misli na onaj particip perfekta koji je elemenat konjugacije), i svaki gerundiv odgovaraju jednoj zavisnoj rečenici, i to : vremenskoj, uzročnoj, koncesivnoj ili pogodbenoj.“ 2) Drugi i dublji razlog za teškoće u razgraničavanju funkcije i značenja PPR i GER sintaksičke je prirode, i iz njega uistinu proističe i onaj prethodno naveden, semantičko-tekstualni. Naime, očigledna je srazmerno česta mogućnost zamene PPR i GER u određenim položajima u rečenici, a naročito u inicijalnom i finalnom položaju, što i dovodi do sličnosti u tekstualnom značenju, te vodi ka pogrešnom zaključku da PPR i GER i funkcionišu jednako. Karakterističnu alternaciju PPR i GER u inicijalnom položaju O. Halme ilustruje sledećim primerom16: 1 En sortant/ Sortant du cinema, Emile a rencontré Léa17. Mogućnost alternacije ova autorka jasno dovodi u vezu sa tzv. „konfiguracijom“, tj. specifičnim tekstualnim značenjem GER, mestom u rečenici (inicijalno, finalno) i obaveznim postojanjem dopuna kod finalnog PPR. Ona pokazuje da GER i PPR alterniraju u inicijalnom položaju ukoliko GER označava vremensku odrednicu18 (repère temporel; isto vredi, dodali bismo, i za uzročno značenje, koje GER može da deli sa PPR u ovom položaju). Kada je reč o finalnom položaju, PPR i GER alterniraju u primeru H. Getrupa (str. 213): 2 Elle ne broncha pas en se sentant observée. (Simenon, Ombre 42) 2’ Elle ne broncha pas, se sentant observée. Međutim, i pored mogućnosti alternacije, i uzročnog tumačenja oblika u obe rečenice, gerundivu je moguće pripisati i vremensko i dopusno značenje („nije se pomakla kad je osetila da je posmatraju“, „iako je osetila da je posmatraju, nije se pomakla“). U finalnom položaju, GER može da zameni PPR ukoliko, s jedne strane, GER označava prostu istovremenost (fr. concomitance) bez logičke povezanosti procesa, dok, s druge, PPR može da zameni GER ukoliko poseduje minimalan broj dopuna, kao što je predikatna dopuna observée (što, smatramo, iziskuje njegova rematska služba u rečenici, naročito u finalnom položaju) : 3 J’étais revenue vers elle en pataugeant dans mes sandales en mousse […] ≈ J’étais revenue vers elle pataugeant dans mes sandales en mousse […] (Halmøy 2003: 160) 16 Svi primeri potiču iz Ispovesti, ukoliko nije drugačije naznačeno. Brojčani kod na kraju primera sastoji se iz oznake za knjigu Ispovesti, pre tačke, i broja strane, posle tačke. 17 Primer O. Halme (2003:160). 18 Halmøy 2003 : 92.

157

3’ J’étais revenue vers elle en pataugeant. ≠ *J’étais revenue vers elle pataugeant. Kako objasniti pravila alterancije PPR i GER? Naša je pretpostavka da se njihova alternacija naprosto zasniva na preklapanju mogućih funkcija i položaja PPR i GER, što obema strukturama daje status sekundarne predikacije (fakultativnost, mobilnost i koreferencija). Pre svega, kao što je jasno izrekao još V. Drašković (v. i Halmøy 2003: 154), GER je satelit glavnog glagola i ima funkciju priloške odredbe. Kao takav, GER se javlja u funkcijama i u položajima svojstvenim priloškim odredbama, S druge strane, PPR u savremenom francuskom jeziku participira u dvema kategorijama – glagolu i pridevu (Le Bidois 1968: 472), te predstavlja satelit imenske grupe (subjekta ili, ređe, objekta), zbog čega raspolaže čitavim nizom funkcija svojstvenih imenskim modifikatorima, posebno opisnom pridevu. PPR naime može da alternira sa GER samo u jednoj od svojih funkcija – u onoj upravo u kojoj je veza sa imenicom kao upravnim članom najslabija, tako da PPR može da menja mesto, ali i koja je, istovremeno, i daleko najčešća u korpusu. U pitanju je funkcija apozitiva (fr. attribut libre, apposition). PPR u funkciji apozitiva otpada 85% svih primera u Ispovestima (796 od 937 pojava PPR u svim funkcijama): 4 Il nous dit qu’il s’appelait Venture de Villeneuve, qu’il venait de Paris, qu’il s’était égaré dans sa route ; et oubliant un peu son rôle de musicien, il ajouta qu’il allait à Grenoble voir un parent qu’il avait dans le parlement. 3.171 (inicijalni PPR) 5 Les Français surtout, ce peuple si doux, si poli, si généreux, qui se pique si fort de bienséance et d’égards pour les malheureux, oubliant tout d’un coup ses vertus favorites, se signala par le nombre et la violence des outrages dont il m’accablait à l’envi. 12.700 (medijalni PPR) 6 Maman, quoiqu’un peu ronde et grasse, ne marchait pas mal : nous allions de colline en colline et de bois en bois, quelquefois au soleil et souvent à l’ombre, nous reposant de temps en temps, et nous oubliant des heures entières ; causant de nous, de notre union, de la douceur de notre sort, et faisant pour sa durée des vœux qui ne furent pas exaucés. 6.310 (višestruki finalni PPR) Glagolski sadržaj PPR u funkciji apozitiva (fr. attribut libre; apposition) predstavlja sekundarnu predikaciju19, koju karakteriše odvojenost zarezom, koreferentnost sa subjektom primarne predikacije te mobilnost (premda mesto PPR utiče na značenje). Daleko manji broj PPR u Ispovestima vrše ostale funkcije svojstvene imenskim pridevima: • Apsolutna participska konstrukcija (fr. participe absolu; proposition participiale), kojoj je svojstven sopstveni subjekat, javlja se 55 puta: 7 Quelque temps après, sa montre étant arrêtée, elle sonna pour savoir quelle heure il était. 9.651/1 • Funkcija atributa (43 upotrebe). PPR je kao restriktivni atribut (fr. épithète restrictive) ekvivalent restriktivne rečenice: 8 Un soir, des paysans passant assez tard [=qui passaient assez tard] me virent dans un grotesque équipage occupé à mon opération. 6.306 • PPR kao neobavezni atribut imenice (fr. épithète non restrictive) zamenjuje nerestriktivnu relativnu rečenicu: 19 Halmøy 2008: 44.

158

9 Le contentement que je voyais dans les yeux d’Anet, revenant chargé de plantes nouvelles, me mit deux ou trois fois sur le point d’aller herboriser avec lui. 5.236 • Zanimljivo je da je za PPR i funkcija dopune predikata (fr. attribut) jednako česta kao i funkcija atributa (fr. épithète). Kao atributsko-priloška odredba20 PPR se najčešće odnosi na direktni objekat rečenice (attribut de l’objet): 10 Cela me rappelait Mme de Besenval m’envoyant dîner à l›office. 10.618 Rusoov tekst, iz XVIII veka, uobičajeno koristi PPR i u službi predikativnog dodatka koji se odnosi na subjekat (attribut du sujet). Reč je o jedinom slučaju gde je ova funkcija PPR dopuštena u savremenom francuskom, a to je perifraza aller -ant sa progresivnim aspektualnim značenjem, koja međutim pripada književnom jeziku: 11 J’allais donc cherchant par-ci, par-là, de petites caches où je fourrais quelques louis en dépôt, comptant augmenter ce dépôt sans cesse jusqu’au moment de le mettre à ses pieds. 5.267 PPR kao predikatski dodatak može biti neobavezan, kao u primeru 12 Sa mignonne chaussure fut bientôt percée ; elle enfonçait dans la crotte ; ses gens eurent toutes les peines du monde à la dégager, et enfin elle arriva à l’Hermitage en bottes, et perçant l’air d’éclats de rire, auxquels je mêlai les miens en la voyant arriver. (= elle arriva en bottes et perçant…) 9.522 Kao takav, PPR strogo odgovara pojmu attribut libre, tj. neobaveznog predikativa. Međutim, udaljavanje ovakvog predikatskog dodatka od glagola kom je podređen približava ga funkciji apozitiva, koji je podređen imenici, ne glagolu. Oklevanje francuskih lingvista između termina épithète détachée, attribut libre i apposition za istu upotrebu PPR ukazuje na to da je u reč o delu korpusa gde se domeni funkcija preklapaju (na periferiji skupova). Na isti način, definišući apozitive, M. Stevanović ističe21 da su i oni „vrlo često vezani za predikatovu radnju, katkad i kao njen uzrok […]. I s te strane posmatrani, apozitivi imaju dosta sličnosti s priloškoatributskim odredbama“. Na kraju, ukoliko se funkcionalna polja PPR i GER ukrštaju samo u jednoj tačci, šta je onda sa njihovim značenjem? Da li osnovno značenje PPR možemo derivirati iz svih njegovih upotreba, uključujući i one u kojima ne može da ga zameni GER, a onda to opšte značenje primeniti i na one PPR koji u funkciji apozicije alterniraju u inicijalnom i finalnom položaju? Odgovor na ovo pitanje tražimo kroz korpus PPR u Ispovestima.

4. Značenje glagolske lekseme u PPR i GER U potrazi za neutvrđenom differentia specifica koja razdvaja GER i PPR u smislu značenja samih kategorija, nezavisno od konkretnog glagolskog sadržaja, istraživali smo korelaciju između učestalosti oblika PPR, odnosno GER, s jedne strane, te sintaksičkih i semantičkih svojstava glagolskih leksema koje se javljaju u ovim oblicima. Utvrdili smo 20 Preuzimamo termin M. Stevanovića (II, § 54)  za ovu „odredbu istovremeno vezanu i za imenicu i za glagol“, klasično zvanu “predikativni dodatak”. „Njihova funkcija je da, pre svega, kažu osobinu pojma označenog imenom uz koje stoje za vreme dok se vrši radnja u predikatu (...)“ (§ 53) 21 Stevanović, § 55. Istakla T.S.G.

159

tako da se glagoli određenih semantičkih i sintaksičkih svojstava javljaju u PPR daleko češće nego u GER, i obrnuto; neki drugi pak glagoli javljaju se isključivo u jednom ili drugom neličnom obliku. Još je značajnije da smo više puta utvrdili razliku u leksičkom značenju istog glagola zavisno od toga da li je u PPR ili GER. 4. 1. PPR, GER i osnovno značenje glagola Statističkom obradom došli smo do sledećih podataka o učestalosti najbrojnijih lema PPR i GER: Oblik Voyant Étant Faisant pouvant Ayant attendant sentant sachant disant passant trouvant arivant voulant vivant entrant croyant portant semblant caressant marchant quittant jugeant partant approchant regardant

Ukupno 92 63 59 48 46 42 38 38 30 27 27 18 18 18 17 14 13 13 13 12 11 11 11 10 10

GER 23 0 30 0 0 36 3 0 14 20 2 13 3 1 12 0 0 0 0 10 10 0 8 8 3

PPR 68 63 28 48 46 6 35 38 7 6 25 4 15 11 5 12 12 1 2 2 1 11 3 1 7

Kako obim ovog rada ne dozvoljava detaljan pregled ovih i drugih oblika, iznosimo tek deo rezultata analize značenja i brojnosti nekih od njih:Voyant. Od 92 oblika na –ant glagola voir, 23 su GER, a čak 68 PPR. U oba oba slučaja, glagol ima dva značenja: 1. doslovno, tj. „videti očima“; 2. metaforičko, tj. „uvideti, razumeti“. Dok GER ovog glagola ima gotovo isključivo konfiguraciju vremenske odrednice (RT), u značenju „kad sam/si/je (u)video...“, što je inače svojstveno svim glagolima percepcije, dotle dominantni PPR metaforičko značenje imaju tri puta češće od doslovnog: 14 Elle ne se trouva pas d’humeur à faire les avances, et j’en fus pour mes lorgneries et mes soupirs, dont même je m’ennuyai bientôt, voyant qu’ils n’aboutissaient à rien. 6.338

160

Sledećih šest najzastupljenijijih oblika na –ant su étant, faisant, pouvant, ayant i sachant. Izuzev faisant, preostali pomenuti glagoli isključivo su u PPR, nijedan u GER. Faisant ima nešto više GER nego PPR. Nemoguće je ne primetiti da se PPR tako često javlja samo u PPR baš kod dva glagola stanja (étant, ayant22), jednog modalnog glagola (pouvant) i jednog glagola mišljenja (sachant). S druge strane, faisant ujednačeno raspolaže obama oblicima, pri čemu je takođe karakteristično da PPR faisant gotovo nikad ne označava jednu specifičnu radnju koja može da posluži kao reper, već ga nalazimo u gramatikalizovanom izrazu chemin faisant, kao i, gotovo uvek, u glagolskim izrazima sa značenjem iteracije ili sa vrednošću internog procesa. Sledeći glagol je sentant, glagol osećanja, koji ima gotovo isključivo participske oblike. Samo značenje sentir teško može da se uklopi u neku od glavnih konfiguracija GER jer imperfektivan interni proces kakav je sentir ne može da posluži kao vremenska odrednica (osim uz priloge tipa soudain), niti opisuje sredstvo ili način, a ne može biti ni hiponim glagola u glavnoj rečenici. Glagol trouver, s osnovnim značenjem „pronaći, otkriti“, zatičemo gotovo isključivo u PPR. Međutim, značenje mu je izmenjeno gotovo u svim primerima PPR, čak i u jedina dva GER. Naime, oba GER su u povratnom obliku se trouvant i znače „zateći se, obresti se“, i imaju uz sebe priloške odredbe koje označavaju semelfaktivnost i perfektivnost. U PPR trouvant dominira niz drugih, metaforičkih značenja, od kojih je najčešće značenje „smatrati“, „osećati se, biti“ u povratnom se trouvant i, u negaciji, „nemati“. Doduše, jednom srećemo značenje „zateći“: 15 Non seulement elle ne m’ordonnait rien, mais elle n’acceptait jamais mon service ; et deux fois, me trouvant dans son antichambre, elle me demanda d’un ton fort sec si je n’avais rien à faire. 3.138 Ovaj primer može da ukaže na već utvrđenu23 sklonost inicijalnog i medijalnog PPR da uvodi stanje ili situaciju koja, kao uzrok ili povod, izaziva proces u glavnoj rečenici. Ovde je glavni junak (me) već u prostoriji kada ulazi subjekat (elle). U svakom slučaju, i ovaj PPR opisuje stanje koje je na snazi u trenutku ostvarivanja radnje u glavnoj rečenici (upor. me trouvant belle). Slično trouvant, značenje u PPR menja i regardant („gledati, posmatrati“), koji u Ispovestima najčešće znači „smatrati“, a samo dva puta „posmatrati“. U ova dva slučaja, kontekst jednom nameće značenje uobičajene radnje, navike, a u drugom primeru je direktni objekat u množini, što takođe daje iterativnu interpretaciju : 16 […] puis regardant alternativement le planisphère avec mes yeux et les astres avec ma lunette, je m’exerçais à connaître les étoiles et à discerner les constellations. 6.306 17 Le mauvais succès de celle-ci me dégoûta de toute autre, et regardant, selon mon ancienne maxime, les objets lointains comme des leurres de dupe, je me déterminai à vivre désormais au jour la journée, ne voyant plus 9.501 Oblik passant prevashodno se javlja u GER, u kom čuva doslovno značenje kretanja kroz prostor, a sa direktnim objektom ili lokativnom dopunom, u konfiguraciji vremenske odrednice (RT) ili ređe uzroka glavnog procesa. Slično se ponašaju oblici 22 Značenje stanja obliku ayant daju i direktni objekti koji ga dopunjuju. 23 Halmøy 2003 : 158, 159.

161

arrivant i entrant. Kao što navodi O. Halme24, svojstveno je glagolima percepcije i kretanja da budu vremenske odrednice, ili da uvode uzrok glavne glagolske radnje. S druge strane, voulant, kao modalni glagol, izražava ovde htenje, ne i realizaciju procesa, što u korpusu najčešće daje nespecifični predikat. PPR ovog glagola iskazuje unutrašnje raspoloženje subjekta, nameru, koja objašnjava sadržaj glavnog predikata: 18 Dans l’instant que ma résolution fut prise, je la lui déclarai, ne voulant point gâter le prix de mon sacrifice en le lui faisant acheter. 11.689 Ovakav sadržaj PPR nije vremenski ograničen niti se jasno vremenski postavlja prema procesu glavne rečenice. Želja i namera u PPR se interpretira kao odlika entiteta označenog subjektom. Međutim, i GER en voulant javlja se 3 puta, i to s koncesivnim značenjem: 19 En voulant vaincre ou cacher mon ineptie, je manque rarement de la montrer. 3.161 („iako/kad god želim…“) En voulant u GER pokazuje pak šta može (uzrok, način) ili ne može (koncesija) da se postigne željom/namerom da se nešto učini. Zanimljivo je i da glagolu porter („nositi“) ne odgovara nijedan GER, dok u korpusu nalazimo 12 PPR, sa izrazito nespecifičnim značenjem. Valja naglasiti da je u pitanju jedan od retkih PPR koji u Ispovestima mnogo češće funkcionišu kao nerestriktivni atribut (épithète détachée), koji zamenjuje relativnu rečenicu, nego kao apozitiv. Ovaj PPR samo jednom označava doslovno nošenje tereta: 20 A la façon dont les voisins dépeignirent un homme qu’on avait vu sortir de l’hôtel, portant des paquets à la même heure, Thérèse et moi soupçonnâmes son frère, qu’on savait être un très mauvais sujet. 6.445 Čak i ovde upravni glagol (on avait vu … portant des paquets à la même heure), koji je glagol percepcije, zahteva interpretaciju portant kao procesa koji se odvija pred očima posmatrača (à la même heure), ne kao svršenog procesa. U svim ostalim slučajevima, portant se vezuje za direktne objekte koji podrazumevaju stanje, a ne proces: reč je o pismu koje nosi neki natpis ili o knjizi u kojoj stoji određeni tekst (des livres portant mon nom), o osobi koja nosi brkove (un grand homme portant une grande moustache) ili kosu vezanu u rep; neko drugi na licu nosi određeni izraz (portant sur son visage cet air de douceur). Isto tako, portant znači i „nositi (ime)“„odnositi se“ ili „dobrodržeći“ u bien portant. Zamenom GER participom prezenta i tamo gde je to sintaksički prihvatljivo, dolazi do značenjske promene kao u sledećem primeru: 21 Voltaire, en paraissant toujours croire en Dieu, n’a réellement jamais cru qu’au diable, puisque son Dieu prétendu n’est qu’un être malfaisant qui selon lui, ne prend de plaisir qu’à nuire. 9.518 21’ Voltaire, paraissant toujours croire en Dieu, n’a réellement jamais cru qu’au diable.... GER se neposredno vezuje za predikat glavnog glagola, suprotstavljajući i sravnjujući njihove sadržaje, te bi koncesivna parafraza te interpretacije bila: Iako se čini da veruje u Boga, Volter je zapravo oduvek verovao samo u đavola… U 21’ PPR se nalazi neposredno iza imenice na koju se odnosi – Voltaire : prirodni 24 Halmøy 2003: 92 et sqq.

162

ekvivalent je nerestriktivna relativna rečenica koncesivnog sekundarnog značenja, što podvlači modifikatorsku službu participske konstrukcije. Parafraza ovakve rečenice glasila bi : Volter, koji ostavlja utisak da veruje u Boga, zapravo veruje samo u đavola… Sadržaj PPR sada se vezuje za Voltera, ne za njegovo ponašanje opisano u glavnoj rečenici, a tek onda i za sadržaj glavne rečenice : pošto je Volter takav kakvim ga opisuje PPR, iz toga proizlazi sadržaj glavne rečenice. Pridevsko svojstvo apozitivnog PPR očigledno je i u sledećem primeru, gde glavni glagol nije izrečen: 22 Qu’on ajoute à cette disposition le local de ma situation présente ; logé chez une jolie femme, caressant son image au fond de mon cœur, la voyant sans cesse dans la journée ; le soir entouré d’objets qui me la rappellent, couché dans un lit où je sais qu’elle a couché. 3.153 Dva PPR opisuju karakteristike naratora je, tj. njegovo trenutno stanje (situation présente). GER bi naprotiv bio podređen najbližem glagolskom obliku (logé), dok je PPR koordiniran s njim. Sasvim je suprotno stanje u sledećoj rečenici, gde nalazimo niz od šest GER: 23 La paix conclue, je crus que, sa gloire militaire et politique étant au comble, il allait s’en donner une d’une autre espèce, en revivifiant ses états, en y faisant régner le commerce, l›agriculture, en y créant un nouveau sol, en le couvrant d’un nouveau peuple, en maintenant la paix chez tous ses voisins, en se faisant l’arbitre de l’Europe, après en avoir été la terreur. 12.710 Sada niz gerundiva opisuje na koji način vršilac obavlja proces u glavnoj rečenici (il allait s’en donner). Gerundivi dakle izražavaju procese koji su posteriorni u odnosu na referentnu tačku iz koje se posmatraju, tačku označenu aoristom je crus, ali simultani sa budućim procesom označenim infinitivom donner. Ukoliko GER zamenimo nizom PPR, relacije se menjaju : 1) subjekat će se proslaviti jer mu je inače svojstveno da čini sve ono što participi kazuju ; 2) subjekat će se proslaviti, što će uključivati sledeće postupke (atomizacija25 procesa glavne rečenice). Dve su nijanse značenja moguće upravo zato što PPR ne nameće temporalni redosled radnji, već ih vremenski organizuju činioci prisutni u celokupnoj složenoj rečenici. 4.2. PPR, GER i dopune glagola Mnogo suptilnija veza između značenja glagolske lekseme i upotrebe glagola kao PPR ili GER može da se sagleda i u nekoliko sledećih primera. défrayant, u značenju „osloboditi troška“, javlja se u Ispovestima dvaput kako GER: 24 Si la pauvre Merceret, en me défrayant, comptait sur quelque équivalent, elle en fut la dupe, et nous arrivâmes à Fribourg exactement comme nous étions partis d’Annecy. 4.194 Glagol défrayer obavezno traži direktni objekat, i označava specifičnu pojedinačnu situaciju u kojoj se, pored osobe označene subjektom (na koju se odnosi oblik na –ant) 25 Halmøy 2003: 159.

163

obavezno javlja i osoba koja se oslobađa troška, kao i konkretna situacija u kojoj se trošak javlja. Ovakav glagolski sadržaj ne može se shvatiti kao svojstvo ili stanje (*me défrayant ainsi constamment), što je svojstveno PPR. Slično možemo reći i o gerundivu en persuadant (2/2 GER), a naročito o en montrant (6/6 GER). Naime, GER u standardno zadaje kontekstualno poznat događajni okvir u koji smeštamo zbivanje izraženo glavnim glagolom, a sintaksička, selekciona i leksička svojstva glagola persuader i montrer to omogućuju jer se njihov sadržaj nužno odnosi na zasebne događaje, u kojima entitet označen subjektom ubeđuje nekoga ili pokazuje nešto označeno direktnim objektom. 25 Elle aimait à écrire des lettres ; c’était un amusement pour elle dans son état : ils l’en dégoûtèrent et l’en firent détourner par le médecin, en la persuadant que cela la fatiguait. 2.123 26 En montrant cette lettre, il s’exposait au reproche d’abuser de la confiance de son ami. 9.580. Aktivnost ubeđivanja i pokazivanja odnosi se svaki put na jedan poseban događaj, u vezi sa određenom osobom (elle) ili stvari (cette lettre). Teško je za nekog reći da je sklon ubeđivanju ili pokazivanju, a da ne mislimo na konkretan objekat takvog procesa.

5. Zaključak Sveukupno gledajući, statistička, leksička i tekstualna analiza korpusa ukazuje na to da su PPR i GER u Ispovestima dve odelite forme, sa posve različitim sintaksičkim funkcijama, koje, međutim, srazmerno retko proizvode jasnu razliku na nivou tekstualnog značenja. Razlog za značenjsko približavanje PPR i GER jeste apsolutna prevlast jedne funkcije PPR – funkcije apozitiva, koja PPR stavlja u ulogu i u položaj neobaveznog imenskog dodatka, što podrazumeva veoma labave sintaksičke veze s upravnom imenicom, te, pre svega, mobilnost PPR kao apozitiva. Kako se stoga apozitivni PPR javlja u potpuno istim pozicijama – ne i rečeničnim službama – kao i GER, koji je priloška odredba glavnog glagola, i kako je broj leksičkih ograničenja upotrebe glagola u PPR ili GER relativno mali, tako ova dva oblika komutiraju često na istim mestima u rečenici, i, otvoreni za slične glagolske sadržaje, ostvaruju sa sadržajem glavne rečenice bliska tekstualna značenja. Smatramo da naša ispitivanja potvrđuju i delimično objašnjavaju zašto je PPR sam po sebi atemporalan: kao imenski dodatak, bio apozitiv ili ne, PPR glagolski sadržaj predstavlja kao karakteristiku, tj, obeležje entiteta označenog imenicom, koja ignoriše vremensku dimenziju. Naprotiv, svojstvo je GER da sadržaj glavne rečenice smešta u zadan temporalni i/ili logički okvir. Proces izražen gerundivom po sebi je priloška odredba poznatog sadržaja. Uopšteno govoreći, GER definiše kako ili kad je izvršena radnja glavne rečenice; PPR pokazuje kakvo je obeležje vršioca radnje, opisano njegovom aktivnošću ili stanjem, dovelo do izvršenja radnje glavne rečenice ili proizašlo iz nje.

164

6. Bibliografija Carvalho, P. de (2003). ‘Gérondif’, ‘Participe présent’ et ‘adjectif déverbal’ en morphosyntaxe comparative. In : Langages 149 : 100-126. Combettes, B. (2003). L’évolution de la forme en –ant : aspects syntaxiques et textuels. In : Langages 149 : 6-24. Drašković, V. (1956). Glagolski pridev, prilog sadašnjeg vremena i gerundijum u francuskom jeziku. Pitanja književnosti i jezika III. Sarajevo: Veselin Masleša, 79-96. Escoubas-Benveniste, M.-P. et alii (2012). Contribution empirique à l’étude du gérondif et du participe présent en français parlé et écrit. XIèmes Journées d’Analyse statistique des Données Textuelles, JADT, Liège, 13-15 juin 2012. Franckel, J.J. (1989). Etude de quelques marqueurs aspectuels du français. Genève : Droz. Gettrup, H. (1977), Le gérondif, le participe présent et la notion de repère temporel. In : Revue Romane 12, 2, 210-271. Halmøy, O. (2003). Le gérondif en français. Paris : Ophrys. Halmoy, O. (2008). Les formes verbales en –ant et la prédication seconde. Travaux de linguistique 57, 2, 42-62. Havu, E. (2004). L’interprétation des constructions participiales. In : La Linguistique 40, 2, 65-82. Herslund, M. (2000). Le participe présent comme co-verbe. In : Langue française 127, 86-94. Kindt, S. (2003). Le participe présent en emploi adnominal comme prétendu équivalent de la relative en qui. In : Langages 149, 55-70. Kleiber, G. (1981). Relatives spécifiantes et relatives non spécifiantes. In  : Le Français moderne 49, n°3, 216-233. Le Bidois, G., Le Bidois, R. (1968). Syntaxe du français moderne. Paris: Picard. Obradović, R. (2000). Particip prezenta i gerundijum kao glagolske forme u savremenom francuskom jeziku i ekvivalenti u srpskom jeziku, doktorska teza, Filozofski fakultet u Novom Sadu. Papić, M. (1984). Gramatika francuskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Stevanović, M. (1969). Savremeni srpskohrvatski jezik. II Sintaksa. Beograd: Naučna knjiga. Wartburg, W. von, Zumthor, P. (1947). Précis de syntaxe du français contemporain. Bern : Francke. Wilmet, M. (2007). Grammaire critique du français. Bruxelles : De Boeck Duculot.

165