Pop kultura i fundamentalizam: Zašto da đavo ima sav dobar pop?

Pop kultura i fundamentalizam

Zašto da đavo ima sav dobar pop

Zoran Ćirjaković

(Nelektorisna verzija teksta objavljenog u srpskom izdanju Playboy-a
2005. godine)

Ne morate biti gledalac MTV-ija da bi pomislili da pop muzika i greh
idu zajedno. Spotovi sa koregrafijama koje često podsećaju na tačke iz
striptiz barova, razgolićenim tela mlađanih seks simbola i skandali sa
drogom nerazdvojivi su deo industrije zabave. Ali za one koji, na primer,
vole i Isusa i rep, koje Eminemova muzika tera na podijum za igru a od
njegovih spotova im je muka, danas postoji bogougodna alternativa.

Hrišćanskom rap scenom već godinama haraju "Gospel Gangstaz"
(Jevanđeoski gangsteri). Ovu grupu rep propovednika osnovao je Mr. Solo,
bivši diler kokaina i član bande "Oštri" (Crisp) iz četvrti Sautsentral
(South Central), geta u centru Los Anđelesa. Solo se veri okrenuo pošto je
čudom preživeo ranjavanje u obračunu sa članovima rivalske bande "Krv"
(Blood). Čil Bejbi (Chille' Baby) iz "oštrih" i Tik Tok (Tik Tokk), jedan
od "krvavih", danas su sa Mr. Solom u grupi koja pokušava jevanđeljem
ispirisanim stihovima crkvu približi stanovnicima jedne od najporočnijih
četvrti Amerike.

Naši "životi su se promenili, od valjanja kreka, pucanja i otmica do
života u miru, radosti i sreći zhvaljujući Isusu", kaže gospodin Solo.
Njegov kolega Harold B. tvrdi da mu je cilj da pretvori ceo svet u
propovedaonicu. Oni su samo neki od hiljada talantovanih autora koji ne
žele samo da vam ponude bogougodnu zabavu, već da vas odvedu svome Bogu.
Oni bi da vam uz svoje diskove, knjige i filmove prodaju i jedno viđenje
sveta koje često sa pravom množemo nazvati fundamentalističkim.

Fundamentalisti su dugo smatrali popularnu kulturu satanskim
proizvodom koji odvaja ljude od spasenja. Crkvena litueratura je tvrdila da
je ritam roka "đavoli izum". Fundamentalizmu su posebno skloni jevanđeoski
hrišćani, sa preko 80 miliona vernika najbrojnija verska zajednica u SAD.
Oni su dugo strahovali da će rep i rok odvesti njihovu decu daleko od vere.
Jedna stara izreka iz Tenesija kaže da je đavo ukrao ritam gospela i
napravio rokenrol.

Iako je čak i Elvis Prisli snimio jedan gospel album, ovaj
tradicionalni hrišćasnki pravac je imao ograničen domet. Tinejdžerima je
zvučao staromodno i dosadno. Tek krajem sedamdesetih prvi hrišćanski rokeri
su počeli da stidljivo otkrivaju snagu industrije zabave. Oni su shvatili
da pop može biti i lek, a ne samo "otrov za dušu" kako su tvrdili njihovi
očevi. Pionir hrišćanskog rock-a Lari Norman (Larry Norman) postavio je u
refrnu svog velikog hita piatanje: "Zašto da đavo ima svu dobru muziku?"
(Why Should the Devil Have All the Good Music?).

Danas i Iusus ima svoj popularnu zvuk koji se u žargonu muzičke
industrije naziva "hrišćanska savremena muzika" (Christian Contemporary
Music ili CCM). Svaki muzički pravac, čak i heavy metal, koji je često
vezivan za satanizam, ima svoju hrišansku granu. Isusovi muzičari prodali
su prošle godine u SAD skoro 50 miliona albuma, što je deset puta više nego
pre dvadeset godina. Prošlo je vreme kada su hrišćanski izvođači zvučali
kao drugorazredni imitatori MTV zvezda. Godišnja nagrada za najbolje CCM
muzičare predstavlja jedinu kategoriju na doneli prestižnih Grammy-ja koje
je definisana samo po sadržaju tekstova. Hršćanski rok ili rep se muzički
ne razlikuje od svog "sekularnog" originala.

Rebeka Džejms, hrišćanska Alanis Moriset, reklamira svoje diskove kao
muzičku Coca-Colu Light, "skoro istog ukusa kao i prava stvar, samo bolje
za vas". Sukobi koji su u svetu počeli počeli posle 11. septembra učinili
su da milioni ljudi zaključe da Božjom porukom nabijena muzika nije samo
dobra za njih, već da im je neophodna. I u SAD i u islamskom svetu u
vremenu terorističkih napada i bombardovanja u kojima gine više civila nego
vojnika proizvodi masovne kulture pomožu stvaranju osećaja sigurnusti. U
vreme nečega što mnogima liči na sukob dve na veri zasnovane civilizacije
uplašenim ljudima je potrebno da stalno vide odraz božanskog sklada,
potvrdu da Svevišnji brine o njihovim uzornim životima.

Film, muzika i književsnost postali su tako ne samo glavno sredstvo za
umirivanje "starih" i pridobijanje novih vernika već i industrija vredna
skoro deset milijardi dolara. Wall-Mart hipermarketi i drugi hramovi
američke potrošačke kulture odvojili su svoje rafove za izdanja koja ste do
pre nekoliko godina mogli kupiti samo u crkvama. Ovo je ogroman uspeh ako
se ima u vidu da su koreni hrišćanskog popa u opskurnoj jevanđeoskoj
kontrakulturi iz sedamdesetih. Prvoborci hrišćanske kreativne
kontrarevolucije bili su zgađeni mirisom marihuane u holovima i Playboy-em
u klupama američkih univerziteta. Oni su smatrali da je neophodno pružiti
otpor seksualnoj revoluciji i osipanju tradicionalnih vrednosti, da je
potrebno boriti se van crkva, na univerzitetima i drugim mestima gde su
hrišćanske vrednosti bile najugroženije.

Da bi se neko od stotina pop idola koji tvrde da veruju u Isusa postao
"hrišćanska zvezda" neophodno je da sebe prvenstveno vidi kao
propovednika, pa tek onda kao umetnika ili zabavljača. Springstin i Bono su
hrišćani, ali nisu "hrišćanski umetnici". Autori koji propovedaju svojim
pesmama ili filmovim računaju na publiku koja se dvoumi između vreline i
greha, koja još uvek ne oseća poterbu ili jednostavno nema vremena da odu u
crkvu. Ovi neodlučni konzumenti sada mogu da čuju glas Božje milosti i
utehe dok u kolima slušaju svoj omiljeni muzički radio, gledaju dobar
akcioni film ili čitaju naučnu fantastiku.

Cilj umetnika koji su ovo omogućili nije, kako piše kako piše Mark
Alen Pol, autor Enciklopedije savremene hrišćanske muzike", "dovesti Isusa
na vrh top lista", već ponuditi kvalitetan proizvod koji će "posatati
zvučna podloga svakodnevice". Pol citira jednog hrišćanskog rokera koji
tvrdi da ovim vera ne postaje zabavna, već zabava postaje bliža veri.
Prošlo je vrema kada je CCM vrednovan na osnovu JPM (JesusPerMinute),
odnosno broja pominjanja Isusa u minuti. CCM umetnici su danas puno
suptilniji u promociji fanatične religioznosti. Svičfut (Switchfoot),
velike zvezde hrišćasnke alternativne muzike, u poslednjem hitu ni ne
pominju reči Isus i Gospod.

Liberalni kritičari tvrde da CCM i nije umetnost već propaganda
opasnog ekstremizma. Nije teško naći argumenente za ovu tvrdnju. Metju Vard
(Matthew Ward), jedna od prvih CCM zvezda, pevao je: "Nećemo stati dok svi
Hristovi neprijatelji ne budu ležali mrtvi ispod naših stopala". Većina
njegovih kolega ne govori otvoreno o zloj sudbini svijih "Antihristovih
muzičara", ali zato redovno u pesmama poziva na borbu protiv prava na
abortus i homoseksualni brak. Tekstovi čak pet CCM hitova napisani su
glasom fetusa koji iz stomaka majke traži od Boga milost i spasenje pre
"ubistva" abortusom.

Da bi "spasili" nerođenu decu ("spasenje" je jedan od ključnih pojmova
u njihovom žargonu) jevanđelisti nisu samo rešili da iskoriste popularnu
kulturu već i da dobiju izbore. Nekada skloni fatlizmu i skeptični prema
glasanju oni su od osamdesetih prvi po izlaznosti na biračka mesta u SAD.
Hrišćanski izvođači, vatrene prsistalice Bušove Republikanske stranke,
prošlog novembra su masovno izveli na glasanje fundamentalistički
podmladak.

Okupljeni u "Spasi glasanje" (Redeem the Vote) oni su uz pomoć
filmskog Isusa James-a Cavieleze-a u američkoj provinciji u predizbornoj
kampanji do nogu potukli prokerijevsku, MTV-ijevu kampanju "Prodrmaj
glasanje" (Rock the Vote). "Spašeni" stanovnici "Džizuslenda" (Isusove
zemlje), ogromnog prostranstvo koje se prostire od Nju Džersija na istoku
do predgarđa San Franciska na zapadu, izabrali su CCM kao svoju muziku i
Buša kao svog predsednika.

Predsednik "W" Buš nije jedini popularni "W" u Americi. Majkl "W" Smit
je najveća zvezda hrišćanskog rock-a. Do sada je bjavio 18 albuma koji su
prodati u preko 12 miliona primeraka. Ovaj dobitnik četrdeset hrišćanskih
muzičkih nagrada "Golub" (Dove) svoj posao doživljava kao deo Božjeg
"biznisa restauracije ljudskih života". Neki od njegovih albuma počinju i
završavaju molitvom. U jednom hitu peva "sve što želim jer da budem
prijatelj Boga". Četrdesetsedmogodišnji Smit je Bušov blizak prijatelj i
pevao je na inauguraciju 43. američkog predsednika januara 2001. godine.

Ovim nastupom Smit je definitivno okončao decenije samoizolacije
Isusovih partizana. Američki fundamentalisti su dugo verovali da ne
pripadaju ovom svetu i da njihova kultura može postojati samo na marginama
nepopravljivo korumpiranog okruženja. Očekujući "slavu na nebesima" oni su
bili opsednuti idejom da na svaki način moraju izbeći da budu "zaprljani" u
kontaktu sa grehom nabijenim svetom. Za neke je i danas neprihvatljiva
pomisao o iznošenju "Hrista na tržište", ili upotrebi roka i horora za
slavljenje Boga. Oni misle da bi time prekršili naredbu iz poslanice svetog
apostola Jovana koja kaže: "Ne ljubite sveta ni šta je na svetu."

Fundamentalisti koji ne veruju da jevanđelje ide uz bilo koji
ovozemaljski ritam su ipak ostali u manjini. Većina je zaključila da nije
dovoljno biti odan Isusovom primeru već da širenje jevanđelja u
postmodernom svetu zahteva talenat, kreativnost i otvorenost. Od autora
marginalne, sektaške produkcije koja je komunicirala samo sa malim krugom
fanatika, oni su postali stvaraoci o koje se otimaju najveće izdavačke
kuće. Britanac Gi Pi Tejlor (G.P. Taylor), autor romana "Prizivač tame"
(Shadowmancer) koji je opisan kao "hrišćanski Hari Poter", dobio je za svoj
prvenac tri puta više novca od američkog izdavača nego Džoan K. Roling za
prvog Potera".

Destine sličnih romana svake godine konkuriše u Americi za "Krajsti
nagrade" (Christy Awards). U pravilima za nominovanje piše da u ovim
književnim delima ne sme biti idolatrije, samoobožvanja i neopravdanog
predstavljanja greha. "Prljavština ljudske svakodnevice" može se opisivati
samo ako joj je svrha da pokažu put prema Bogu. "Krajsti" se dodeljuje u
čak sedam kategorija. Ali fantastični romani su ipak omiljenih žanr
hriščanskih autora. U ovim "alternativama Poteru" naći ćete crno-beli svet
u kome se Bog i Satana bore za duše vernika. Hrišćanski sledbenici Stivena
Kinga i Tolkina objavljuju sve bolje mešavine trilera, fantastike i horora
čija je glavna poruka da društvo u kome zavalada sekularizam mora postati
degenerisano i zlo.

Najveći uspeh u ovom žanru doživela je serija od dvanaest romana koju
su pod zajedničkim nazivom "Ostavljeni" (Left Behind) napislai Tim Lehej
(Tim LaHaye) i Džeri Dženkins (Jerry Jenkins). Od objavljivanja prvog
romana 1995. godine do danas ove knjige su prodate u skoro 65 miliona
primeraka. "Ostavljeni" su promenili Ameriku i postali omiljena lektira
najmoćnijih ljudi u Beloj kući. Za vladajuću američku političku elitu, kako
piše kritičar popularnog web-magazina Saloon, ovi romani ne predstavljaju
melodramu već proročanstvo.

Otkrovenje Jovana bogoslova, poslednja knjiga Novog zaveta,
predstavlja siže "Ostavljenih". Prvi roman počinje nestankom miliona dobrih
hrišćana koje je Bog pozvao na nebo kako bi ih spasao od užasa
sedmogodišnjeg krvavog rata protiv Antihrista. Oni koji ostaju na zemlji
ostavljeni su da pate pod vlašću "svetske vlade" Nikolae Karpatije, zlog
generalnog sekretara UN koji dolazi iz Drakuline postojbine. Jedan pilot iz
Čikaga organizuju podzemnu vojsku hristovih gerilica. Oni se uz pomoć
najnovijih tehničkih dostignuća hrabro bore protiv rumunskog Antihrista
koji svoju prestonicu premešta iz zgrade UN-a u Njujorku u Irak. Na kraju
Armagedona, konačnog obračunu Hristovih vojnika sa Antihristovim
"mirovnjacima", nestaju nevernici i Isus po drugi put dolazi na zemlju da
uspostavi svoje hiljadugodišnje carstvo. Većina čitalaca doživljava ih kao
veran opis apokalipse koja će se uskoro početi.

Newsweek je "Ostavljene" opisao kao "biblijski tehno triler" koji je
već godinama godinama prodavaniji od Stevena Kinga ili Grišama. Slavoj
Žižek, poznati slovenački filozof, piše da "preklapanje ozbiljne religiozne
poruke sa najkičerskijim konvencijama pop-kulturnog komercijalizma"
ostavlja čitaoce bez daha. Žižek kaže da smo se u velikoj meri zahvaljujući
"Ostavljenima" na novembarskim izborima u SAD suočili sa "pocenjenom moći
američkog hrišćanskog fundamentalizma".

Novinar Newsweek-a piše da su nam autori ponudili "kombinaciju
ultimativne izvesnosti Biblije sa konvencijama industrije zabave" koja
američkim hrišćanima u doba naleta terorizma daje toliko potreban osećaj
sigurnosti. Napadi 11. septembra pomogli su da tada poslednji objavljeni
nastavak postane najprodavaniji roman 2001. godine u SAD. Početak iračkog
rata samo je potvrdio verovanje onih koji "Ostavljene" doživljavali kao
kristalnu kuglu u kojoj se vidi budućnost. I književni negativac Krapatija
i okrutni Sadam pali su u Iraku kao žrve američkih krstaša. "Ostavljeni" su
omiljno štivo među američkim vojnicima u Iraku. Ovi romani nude viziju
sveta njihovog vrhovnog komandanta, ilustraciju Bušovog shavatanja da "svi
oni koji nisu sa nama su protiva nas".

"Ostavljeni" su postali važan deo političkog marketinga Bušovih
republikanaca. Već u drugom nastavku rumunskom Antihristu vlast nad SAD
predaje predsednik iz Demokratske stranke. Ovaj navod je izuzetno snažan
jer autori često ističu da njihova knjiga nije samo plod mašte. Za 59 %
stanovnika Amerike koji veruju da će se apokaliptični događaji pomenuti u
Jovanovom otkrovenje stvarno desiti u predvečerje Hristovog milenijuma
"Ostavljeni" ne predstavljaju avanturistički roman već ultimativno
dostignuće futurologije.

Police sa hrišćanskom beletristikom u velikim američkim knjižarama će
i narednih godina postajati sve punije. Izdavač "Ostavljenih" je najavio
seriju romana pod naslovom "Poslednji sledbenik" koja je zasnovanoj na
jednom sasvim drugačijem tumačenju Otkrovenja i za koju se očekuje da će
biti prodata u milionskom tiražu.

Ali centar oagromne moći popularne kulture ipak nije u književnosti i
muzici. Samo Holivud može da da dodirne stotine miliona ljudi. Komentator
uglednog britanskog magazina Spectator napisao je da je 2004. bila dobra
godina za Isusa i naveo tri razloga: "njegov čovek" je pobedio na
novembarskim izborima u SAD, Kerijeve razočarane pristalice nazvale su po
njemu veliki deo SAD "Jesusland" (Isusova zemlja) i Mel Gibsonov film o
poslednjem danu njegovog prvog boravka na zemlji je postao planetarni hit i
osmi najuspešniji holivudski film svih vremena.

Ekstatični hrišćanski kritičari tvrdili su da Gibsonov film "Stradanje
Isusovo" predstavlja "duhovni cunami", "peto jevanđelje i "najuspešniji akt
hristijanizacije u poslednja dva milenijuma". Od Kolumbije do istočnog
Bejruta publika je ostala očarana činjenicom da je najboljoj propovedi nije
prisustvovala u svojoj crkvi već u obližnjem multipleksu. Svečtenici su u
SAD prošle godine zakupljivali filmske sale i započinjali službu odmah po
poslednoj sceni. Za američke vernike koji su već postali prijemčivi za
fundamentalističku poruku ovaj film je predstavljao prekretnicu, katapult
koji je milione poslao u Hristovu orbitu. Osamnaest odsto Amerikanaca kaže
da su posle gledanja filma počeli da češće odlaze u crkvu. Zahvaljujući
Gibsonovom filmu danas je u velikom delu SAD "cool" biti hrišćanin.

Za kritičare iz američkih liberalnih medija ovaj film je "religiozni
pornić" i orgija sadmozohizma. U napadima protiv Gibsona po prvi put su se
ujedinili muslimanski i jevrejski kritičari koji tvrde da je film osnažio
antisemitske stereotipe. Jedan muslimanski autor je napisao da "Stradanje
Isusovo" predstavlja "primitivno i pornografsko krvoproliće" i da bi se
zabrinuo za sebe da u njemu nije izazvao gađenje.

Dok se nekim gledaocima izvrtao želudac, drugi su doživljavali duhovno
preobraćenje. "Stradanje" nije samo film, već, kako piše kritičar Mark
Holmberg, "pokušaj prebacivanja gledalaca u ključne trenutke istorije radi
obavaljanja svojevrsne operacije na njihovom srcu". Gibsonovi fanovi ne
vide zašto je loše praviti propovedne filmove. Jedan Oliver Stone u svojim
filmovima stalno propoveda "levičarsko jevanđelje". Geri Nort, autor knjige
"Rat protiv Mela Gibsona", kaže da je Gibson danas najveća noćna mora
Holivuda jer je pokazao da je moguće oduzeti liberalima kontrolu nad
kulturom i sprečiti da se filmovi koriste za odvajanje Amerikanaca od
religije.

Glumac Michael Moriarty napisao je da je "Gibson je udario u srce Al
kaidinog duhovnog oklopa" i nazvao je film "metafizičkom bombom",
nenasilnim odgovorom na teroristički napad 11. septembra. Kritičar magazina
Movieguide Ted Bar tvrdi da uspeh "Stradanja" na bioskopskim blagajnama
predstavlja znak Božjeg blagoslova i da ta činjenica pokazuje da oni koji
poštoju Boga danas bivaju nagrađeni u SAD. "Ako industrija zabave nastavi
da pravi filmove sa naglašenim hrišćanskim sadržajem onda će imati ogromnu
korist", piše Bar.

Proći će još puno vremena pre nego što neki novi film doprinese izboru
američkog predsednika i napuni, ne samo biokopske dvorane, već i crkve.
"Stradanje" je već dobilo prve naseldnike. "Konstantin" sa Kianu Rivsom
promovisali su ovog februara hrišćasnki pogled na svet i bioskopima čirom
SAD. Hrišćasnki magazini redovno savetuje jevanđeliste koji filmovi pričaju
"njihovu priču". "Izgubljeno u prevodu", "Veliki Lebovski" i "Hotel Ruanda
spadaju u hrišćanske favorite. Gibsonova publika mrzi "Čikago" i "Engleskog
pacijenta, filmove u kojima grešni junaci ne plaćaju cenu svoje poročnosti.
"Vera Drejk" i "Million Dollar Baby" proglašeni su za najbogohulnije
filmove prošlogodišnje produkcije zbog "nehrišćasnkog" odnosa prema
abortusu, religiji i samoubistvu.

Uspeh Gibsonvog filma je posebno veliko iznenađenje ako se ima u vidu
da su fundamentalisti vekovima bili ikonoborci u paničnom strahu od
idolatrije. Slike su bile njihov veliki neprijatelj jer smatraju da one
odvraćaju pažnju od propovedi i sprečavaju vernike da direktno komuniciraju
sa Tvorcem. Za američke verske fundamentaliste pravo znanje se može steći
samo duhovnim sredstvima, bez posredovanja zavodljivih ikona.

Još sumnjičaviji prema mogućnosti upotrebe industrije zabave bili su
muslimanski fundamentalisti. Borba za islamsku državu pop muzikom započela
je tek prošle godine kada je album "Mualim" (Učitelj) Samija Jusufa osvojio
srca muslimana širom sveta. Po prvi put se jedno izdanje u Kairu ili
Islamabadu može kupiti i u dvorištima džamija i u radnjama koje prodaju
izdanja lokalnih Ceca i Karleuša. Popularni islamistički web-site proglasio
je Jusufov disk jednom od deset najboljih stvari koja se muslimanima
dogodili u 2004. godini.

Ovaj dvadesetčetvorogodišnji Azerbejdžanac je rođen u Londonu i
završio je uglednu Kraljevsku muzičku akademiju. Zgodni i šarmantni Jusuf
postao je prva islamsko pop zvezda. MTV generaciju na Bliskom istoku
oduševio je pesama koje pevaju o tome kako su muslimani osramotili svog
"Učitelja", Proroka Muhameda. Svet po Jusufu i dalje živi u mraku i ljudi
obožavaju novac umesto Alaha. On veruje da će svojom muzikom pomoći
muslimanima da "apsorbuju svetlost poruke proroka" Muhameda.

Jusuf se ne uklapa u sliku kakvu smo o fanatičnim" muslimanima
sticali proteklih godina. Iako za se ponosi svojim fundamentalizmom on je
iskreni protivnik netrpeljivosti prema drugima i fanatizma. Apsolutna
odanost temeljima vere ne podrazumeva mržnju i upotrtebu nasilja. Mada to
mnogim muslimanima zvuči blasfemično, Jusufa zapadni mediji opisuju kao
prvi "islamski seks simbol" i "ikonu za mlade muslimane koji žele da
istovremeno budi trendi i pobožni".

Jusuf nije jedina muzičar koja pokušava da muzikom promoviše Alahovu
objavu. Jusu Ndur (Youssou N'Dour), velika senegalska pop zvezda, nedavno
je objavio religiozni album pod nazivom "Egipat". "Verujem da islam mora da
koristi kreativne medije kao što su muzika i film da bi bio bolje shvaćen",
kaže Ndur. On je kod nas poznat po hitu "Seven Seconds Away" sa Neneh
Cherry a na zapadu je danas jedna od najvećih zvezda sve popularnijeg
"world music" zvuka. Posle napada na Irak Ndur je iz pretesta otkazao 38
koncerata na velikoj američkoj turneji.

Za razliku od Ndura koji ne želi u Bušovu Ameriku, Jusufu Islamu je
zabranjen ulazak u SAD. Pre nego što je usvojio islam kao prezime i veru
1977. godine on je bio poznat kao Ket Stivens (Cat Stevens). Nekada
popularni roker je prodao svoje gitare i novac dao islamskim humanitarnim
organizacijama od kojih su neke, kako tvrdi američka vlada, povezane sa
terorističkim grupama. Jusuf Islam danas propoveda da "pesme predstavljaju
način za snaženje vere u vremenu iskušenja". Ovo su reči istog onog Keta
Stivensa koji je pre fanatičnog služenja Bogu bio narkoman veren za
bostonsku striptizetu.

Američka hrišćanska književnica Madeleine L'Engle je napisala da Bog
bira svoje umetnike po istim kriterijumima po kojima bira svece. Ona tvrdi
da dobri vernici treba da budu otvoreni prema popularnoj kulturi jer nikada
ne možemo biti sigurni koga će i kada Bog izabrati da pošalje poruku.
"Jevanđelje po Mateji" je čak i po mišljenju američkih funadamentalista
najbolji hrišćnski film svih vremena iako ga snimio je jedan komunista i
homoseksualac. Bog se svome ovozemaljskom stadu obraćao čak i pomoću takvih
grešnika kao što su Džoni Keš, Bob Dilan i Elvis Prisli. Zato, bez obzira u
šta i koliko verujete, budite otvoreni. Ko znate šta vas sve čeka dok
slušate rok i čitate Playboy.