Selfidiotizam

Dalibor Petrović, sociolog, docent na Univerzitetu u Beogradu
Selfidiotizam
Teško je i zamisliti koliko se zbunjeno pre nekoliko dana osetio Seif Eldin Mustafa, otmičar aviona kompanije "EgyptAir" u trenutku kada mu je prišao jedna od njegovih talaca, izvesni mladić po imenu Ben Ines i zamolio ga da naprave selfi. Nekoliko trenutaka kasnije nastala je fotografija koju je sam autor oduševljeno proglasio najboljim selfijem ikada.
Mnogi mediji su se nedugo zatim, prenebregavajući dublje značenje ovog događaja, sitničavo prihvatili analiziranja selfi elemenata pomenute fotografije, zaključujući da se tu zapravo ne radi o selfiju već o običnoj fotografiji pošto sliku nije napravio sam Ines. Međutim, teško je oteti se utisku da je pomenuta fotografija sve samo ne obična.
Pre svega, usko gledano, selfi zaista nastaje kada osoba sama sebe uslika, dakle kada je glavni objekat fotografije istovremeno i njen autor. Međutim, suština selfija kao fenomena se ne ogleda u tome ko je pritisnuo dugme na foto aparatu, već u nameri autora i kompoziciji same fotografije. Drugim rečima, ako neko ima za cilj da sebe postavi u centar događaja koji želi da ovekoveči, postavljajući sve ostale objekte u funkciju samog sebe onda je to selfi bez obzira ko je napravio fotografiju. No, to je najmanje važno pitanje koje je ovaj događaj pokrenuo.
Mnogo važnije pitanje jeste ono koje se odnosi na motive mladog Britanca da uopšte zamoli otmičara opasanog eksplozivom, za koga će se kasnije ispostaviti da je lažan, da načine pomenutu fotografiju. Drugačije rečeno, šta je to što nagoni sve veći broj mladih ljudi da u situacijama koje su opasne za život, umesto za zaklonom posegnu za kamerama svojih mobilnim telefonima. Ono što još više brine, šta je to što nagoni sve veći broj mladih da se dovedu u situacije koje su opasne po život samo zarad još jednog selfija.
Ključne odgovore možemo potražiti ako pogledamo decu oko sebe i način na koji stiču iskustvo o svetu koji ih okružuje. Sa jedne strane, praktično od dana kada se rode većina roditelja, svesno ili nesvesno, socijalizaciju svoje dece prepušta ekranima koji ih okružuju. Putem velikih ekrana hrane ih medijskim sadržajima niskog kvaliteta a putem malih mobilnih ekrana aplikacijama i igricama u kojima su deca neprikosnoveni režiseri događaja. Ali tu se njihova izloženost ekranima ne završava. Svaki njihov osmeh, korak, rođendan, polazak u vrtić i školu, letovanje i zimovanje, plivanje i grudvanje studiozno beleži oko roditeljske kamere, nesvesno ih učeći da samo ono što je zabeleženo i emitovano postaje realno a sve ostalo nestaje u večnom zaboravu. Prepuštajući tehnološkim sprava da beleže sekvence njihovih života i prenoseći takav model spoznaje stvarnosti na svoju decu, roditelji ih lišavaju mogućnosti da razviju sposobnost pominja života u svojoj integralnoj formi. Tako, životi naše dece postaju fragmentirani, iscepkani na hiljade komadića pohranjenih u bezbrojnim folderima koje će retko ko otvarati a niko neće biti u stanju da spoji u integralnu celinu impresija utisnutih u njihovo sećanje.
Konstantna izloženost različitim sadržajima koji se emituju preko velikih i malih mobilnih ekrana, događaja koji su sami režirali ili onih koji su kreirali drugi, sve više ukida sposobnost mladih da očuvaju distancu između fikcije i realnosti. Naviknuti da konzumiraju život kroz velike i male ekrane sve više mladih zapravo ospoljava svoje iskustvo i počinje da ga doživljava kao svako drugo kamerom zabeleženo iskustvo. Oni su naučeni da se jedino kroz oko kamere mogu nositi sa svetom koji ih okružuje sve više ga definišući prema kriterijumima medija uz koje su odrasli.
Ali zabeležiti izrežirane sekvence svog života samo je jedan od dva ključna elementa u konstrukciji sopstvene realnosti. Usvajajući bodrijarovsku logiku koju im prenose stariji da je istinito samo ono što su mediji prikazali tek sa činom emitovanja, po ukusima savremenih medija izabranih sadržaja, njihov doživljaji postaju stvarni. Otmica se nije desila niti sam ja bio talac dok se nisam uslikao sa otmičarem i iskomunicirao taj vešto izrežirani isečak svog života putem ekrana mobilnih telefona mojih prijatelja. Zbog toga mladi danas masovno napuštaju Fejsbuk migrirajući na Instagram, onlajn platformu koja se isključivo bazira na objavljivanju fotografija. To je mesto konačne potvrde njihove egzistencije u ekranizovanom društvu mesto gde Gofmanova pola veka stara metafora, da smo svi mi igrači uloga na pozornici života, biva verifikovana u svojoj najogoljenijoj formi.